Zašto volim devojke u stolnjacima

"Disfunkcija integriteta, disbalans prosperiteta, Euklidova onomatopeja, agrarna i bakarna komora – Sodoma i Gomora...“ i još milion novonastalih besmislenih konstrukcija mi se motalo po glavi, jedna za drugom.

(old_image)
Fotografija: Katarina Gaj

Bledo sam je gledao dok smo čekali posluženje u jednom beogradskom restoranu. Istina, upoznao sam je kao “kulturnu i vaspitanu mladu damu“ (kao da sam baš takvu pa tražio?!), ali, ljudi, ozbiljno vam kažem – ona je u stanju da priča više i duže nego što ima fotki na svom Facebook profilu. A ima ih – i profila, a i fotki. Dotična devojka plave kose i raskalašane duše, čvrsto utegnuta – dok tebi ispadaju oči, njoj grudi vape da ih oslobodiš, sedi prekoputa mene i gricka nokte. U različitim duginim bojama. Umetnica. Glumica.

"Znaš, taj posao se ovde dovoljno ne ceni!“
Mislim se, koji se posao ovde pa dovoljno ceni, devojko?!
"Moja drugarica u Njujorku kao hostesa za jedno veče može da zaradi i 500 dolara. Tamo te svi poštuju, zaštićena si od štipkanja, ne moram da se smuvam sa Majklom kao što ovde moram sa Perom ili, ne daj Bože, nekim Franjom?!“

Posle ove rečenice su mnoge stvari postale jasnije, ali ne i moj potez da sa njom izađem na dejt. Da se ne lažemo, lažem, neću lagati više! Hteo sam, bre, da je kresnem i kraj priče. I da se ne čujemo osim ako nije zaboravila pamet kod mene. Dok je ne ugledam u Njujorku na žurci, ali samo možda. A onda sve ispočetka, u nekom svakako jeftinijem restoranu. Naravno da ću da štekam, ono što naučiš u Srbiji ne ostavljaš u istoj. Po tome smo bar poznati svuda u svetu.
I tako spavam budan, omađijan njenim “balonima”, dok ona sada već priča o Bijonse i Dejvidu Bekamu, nekim cipelama, seriji “Seks i grad”, ubaci po neki šaljivi komentar o tome kako sam loše ispeglao košulju (da vidim tebe na 40 stepeni da peglaš dok ti se oči od znoja slane, sunce ti?!), kako je koristila jedan umesto drugog kozmetičkog tretmana, samo nije još o bubuljici na… na nosu, bre! Znam šta ste pomislili. Verujte mi da neke žene i o tim stvarima stvarno pričaju sa muškarcima. Odnosno, ne “sa”, već “njima”. Zamisli da ja tebi pričam o Zvezdi i Liverpulu ili motorima? Naravno da bi mi “slučajno” prosula te pohovane lignje koje jedeš već tri “#$%& sata u krilo!

Nervoza zbog lažnog utiska koji odaje moj veštačko-retardirani blagi osmeh, činjenica da sam pojeo svoju porciju dvadeset minuta pre nje, da nismo ni “na putu” puta do sobe, sve je u trenu nestalo kada mi je Ona s ramena “skinula prašinu”.
Okrenuo sam se i ugledao devojku u belim patikama i pantalonama, preplanulog pupka, uvijenu u "stolnjak" crvenobelih kockica. Nisam ni stigao da podignem glavu zapravo, a već je izustila:"Izvini, mogu li samo da te zamolim za malo vatre?" Ne, nisam je pogledao u oči. Oboleo od monotonije koja je zavlada za stolom bio sam samo toliko pri sebi da dohvatim upaljač i isti kresnem. Napravivši zaokret preko ramena nisam ostao imun na ono što je usledilo - njen blagi pokret, beg iz senke i nasmejani pogled. Bez straha je svoju cigaretu prepustila mom plamenu. Pogledala me je i znala da ću je potražiti. Na taj milisekund zaboravio sam plavušu i balone, hostesu koja zarađuje 500 dolara, ma zaboravio sam Njujork!
Vratila se za svoj sto, a ja svojoj noćnoj mori.

"Marko, baš si džentlmen! Ja nikada ne bih to učinila, čak mislim da je vrlo nepristojno što nam je prišla, a videla je da nisi sam i da smo u sred večere i veoma zanimljivog razgovora!"
Jasno vam je da do mene više reči ne dopiru, već automatski klimam glavom u želji da prebrojim svaku kockicu na stolnjaku.
"Idem samo do toaleta da namestim šminku i možemo do tebe!" - rekla je glumica punog stomaka i probuđenog apetita za seksom. Napokon! Ali ostavivši me samog, nije ni na tren pomislila da me je izgubila. Da sam možda u nečijem pupku ili da zbijam šale sa tuđim zenicama.
Platio sam, ustao i iskoristivši odsutnost praznine koja je vladala dok Ona nije naišla, zaputio se u priču bez povratka, u senku poslednjeg stola u nizu. Znala je da sam došao po njenu siluetu i da nemamo puno vremena.
"Gde ti je devojka?“
“Nije mi devojka. Hajdemo odavde.”

Graciozna. Antilopa. Odlučna. Seksi. Sve o čemu radoznalost mašta. Ma nisam vam ja, ljudi moji, poeta, već sam pao na prvu loptu, na prvi pas, nisam izbegao ofsajd!
Sedeli smo u nekom kafiću odsečeni od sveta, razmenjujući stavove opijene belim vinom. Pričali smo preko četiri sata, udisali opori miris davno izumrle romantike ne želeći da stanemo, već da posle svakog dodira reči odemo za jedan korak dalje. Bar ja. I svi su je gledali. Svi nemi posmatrači željni da budu na mom mestu.
Ja? Hipnotisan. Ne znam da li bih ceo život samo pričao sa njom ili dodirivao njene usne. Zar je bitno? Pomeren sam. Kao da sam zaboravio kako to izgleda. Davno je bilo. Mogao bih da vas zavlačim i glumim kako sam samo hteo da je “opalim”, mogao bih da vam neiskreno predstavim njeno savršenstvo, mogao bih da… ne pišem o Njoj.
Priča je tekla do poslednje cigarete, do poslednjeg gutljaja. Laganim korakom sam je ispratio do tajne lokacije okružene dorćolskim vrelim asfaltom. Poljubila me je u obraz, lukavo se osmehnula i rekla:
“Hvala ti, bilo mi je lepo. I molim te, samo nemoj biti isti kao drugi.”
Nestala je u hodniku. I tada sam već odmah znao da se nećemo više videti. Neke devojke hoće da ostanu samo puste želje i nerešive enigme.

Pet minuta kasnije, stigao mi je SMS – “Gde si ti?! Ja sam ispred tvoj kuće! Želim te!”
Uhvatio sam taksi i bez dvoumljenja uzeo ono što mi je u tom trenutku život nudio – davljenje u znoju i sirovoj strasti. Na kraju krajeva, ja sam taj koji bira s kim će zaista u krevet.
Oslobodio sam bes.