Vratio se Kemo!

0

“Vratio sam se živote, otero sam dane sive, imaš li za mene još lepote, vratio sam se opet među žive…” Ovo su stihovi koji su, nešto posle 20 časova zaorili u ispunjenoj velikoj dvorani Centra Sava.

Prepunu salu Kemal Monteno je pozdravio rečima:
“Ovde je trebalo da budem u martu, ali me u decembru ono strefilo i umalo da riknem. Srce mi je sada bolje nego što je bilo, ali mi bubrezi nisu u redu. I njih ćemo zameniti. Još da zamenim i ono i biću kao nov.”

A onda je usledila prava muzička čarolija, i svojevrsno putovanje kroz vremeplov za sve one koji dobro pamte čitav razvojni put Montenove četrdeset godina duge karijere.
Po starom dobrom običaju, Kemal je pesmom „Ko to spaja ova dva sveta“ publici ispričao priču o svom poreklu.

“Otac mi je bio Italijan, a majka muslimanka iz Sarajeva. I šta će, bio je rat, oni su se našli i zbližili, a onda sam se i ja rodio. I eto meni 'talijanskog prezimena”.

Nakon ove pesme usledila je i „Lidija“ koja je inače i prva Kemina pesma, a napisao je zajedno sa Kornelijem Kovačem davne 1967, kada je prvi put izveo na festivalu u Subotici.
“Kad vas ovako pogledam, i vidim da je hala prepuna, puno mi je srce. Al' mi vas je i žao. Nemate ‘leba da jedete a došli ste ovde da nam ostavite pare za kartu. Biće da je to ljubav. Zbog toga vas i još više volim. Nikada ja nisam pevao za lovu. Uvek samo za raju.

Godinu dana kasnije, nakon što je otpevao svoju prvu pesmu, 1968, Kemal je otišao u vojsku gde je napisao, po mnogima dve svoje najbolje pesme, „Dušo moja“ i „Jedne noći u decembru“. Tim redom ih je i pevao na sinoćnjem koncertu, dok ga je publika horski pratila pevajući i aplaudirajući u ritmu kompozicija.
“Ovu pesmu („Jedne noći u decembru“) sam posvetio ženi koju sam mnogo voleo. Pesmu sam joj napisao za rođendan. Na moju veliku žalost, ona večeras nije ovde, ali tu je negde u sali naša ćerka”.
Usledile su pesme „Napiši jednu ljubavnu“, „Nekako s proleća“, „Daleko“, „Ne, ovako ne mogu dalje“, „Pamtim samo srećne dane“, „Sve dok bude nas dvoje“, a publiku je podsetio na Gabi Novak i njihovo višedecenijsko prijateljstvo.

Zatim mu se na sceni pridružio mladi Dušan Svilar za koga je Kemo imao mnogo reči hvale.
Svilara je publika dočekala burnim aplauzom, a on je zajedno sa Kemalom otpevao njihov duet „Nije vredno sine moj“, a zatim su zajedno otpevali i „Nije htjela“, da bi nakon toga i Dušan otpevao svoju kompoziciju, „Pogledaj“.
Svilar se povukao, a Kemo je nastavio sa izvođenjem svojih legendarnih hitova, poput „Dunje i kolači“ i „Hiljade pahulja bjelih“.

Zatim je podsetio publiku na svoja dva velika prijatelja: Davorina Popovića i Tomu Zdravkovića.

“Sve dok budem živ, neće proći nijedan koncert da se ne setim mog Davora.”

Dok su se na velikom video bimu smenjivale Davorove fotografije, Kemal je setno i sa velikom emocijom koja je preplavila srca publike otpevao „Bacila je sve niz reku“.
A onda je sve prisutne podsetio na Tomu Zdravkovića:
“Kada je već bio prilično bolestan, rekao mi je „Kemice, umreću a neću otpevati nijednu tvoju pesmu.“ Kada sam to čuo, seo sam na njegov krevet i setio se svih njegovih pesama. I tako sam napisao ovo.”
Tada je zapevao pesmu „Pesme moje“ koja je jedna od poslednjih Zdravkovićevih pesama. Pesma koja u sebi nosi ceo Tomin život.
Dok su se na video bimu smenjivale slike Tome Zdravkovića, Kemal je zajedno sa publikom punim srcem otpevao ovu pesmu.
Usledila je „Sarajevo, ljubavi moja“ koju je završio spevavši „Beograde ljubavi moja“ a zatim i još jedna pesma Indexa, “Žute Dunje”.

A onda. Šok i neverica. Na scenu je istrčao večiti dečak naše estrade i najveća muzička zvezda na ovim prostorima: Zdravko Čolić. Sala je uslovno rečeno eksplodirala od aplauza i ovacija publike koja nije ni mogla ni želela da sakrije svoje oduševljenje.
Praćen burnim aplauzom, Čola je otpevao svoju prvu pesmu, „Sinoć nisi bila tu“ koju je napisao upravo Kemal Monteno, a na klaviru ga je pratio Kornelije Bata Kovač.
Nakon ove antologijske balade, Čola je zapevao „Gori vatra“ koju mu je takođe Kemal uradio, a sa kojom su 1973. predstavljali Jugoslaviju na pesmi Evrovizije u Luksemburgu.

Otpevavši pesmu „Gori vatra“, vidno raspoloženi Čola je sa bine slao poljupce publici u Sava Centru, a zatim je prišao Kemalu i podigao ga.

“Lako je Čoli mene da podigne, da vidim da li bi mogao da podigne mog sledećeg gosta”, kazao je Monteno, a zatim najavio Harisa Džinovića, sa kojim je prvi put nastupio u karijeri, otpevavši zajedno “Kad ja pođoh na bembašu”.
“Ja sam mojim prijateljima samo rekao da dođu na koncert i mahnu publici, eventualno da otpevaju nešto ako žele“, naglasio je Kemo.
Zatim je zapevao pesmu “Za svoju dušu”, a kada su počeli taktovi pesme “A sad adio”, publici je bilo jasno da se približio kraj koncerta.
“Meni je ovde bilo lepo da vas slušam i da vas gledam, a vama ne znam kako je bilo”, na šta je publika odreagovala gromoglasnim aplauzom i usklicima “Bravo” i “Kemo, mi te volimo”.

Na samom kraju, kada je rekao sve što je imao reći, Kemal je sišao u publiku i prvo prišao živoj legendi naše muzičke scene, Đorđu Marjanoviću, zagrlio ga i poljubio.
Tu, među publikom, Kemal je ostao još dobrih sat vremena, deleći autograme, slikajući se i razgovarajući sa svojom publikom, što je veoma, veoma retko videti i doživeti na koncertima naših zvezda. Taj Kemov gest još jedan je u nizu pokazatelja da istinske i prave zvezde mogu biti samo oni normalni, neisfolirani i dobri ljudi, kakav je i sam Kemo. Za vreme druženja sa publikom neko iz organizacije mu je dobacio: “Kemo, pa nisam ni znao da si tolika zvezda”, na šta je on odgovorio:
“Nisam ja zvezda, nema ovo veze s tim. Ovo je ljubav”.
I jeste Kemo. Živeo ti nama još sto godina.

Tekst: Nikola Stanković

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.