Steve Vai – Kad vanzemaljci posete vaš grad...

Njegovo prethodno gostovanje u Beogradu, uglavnom je propraćeno komentarima da je svirka bila neverovatno dobra, ali da je SKC bio premali i da su gužve bile nesnosne. Arena je zazvučala pretenciozno i bilo je straha da će prostor izgledati previše prazno. Jer, Steve Vai, iako važi za veliko, preveliko ime među muzičarima, nije čovek koji svira za „šroke narodne mase“. Zato su organizatori Arenu „skratili“ taman toliko da svima koji dođu bude udobno. Nije mu bila potrebna ni prevelika bina, niti posebni efekti, on sam ostavlja utisak koji vam može nadomestiti bilo kakvu scensku „šminku“.

Zagrevanje uz nastup Beverly McClellan i njenu akustičnu gitaru i fantastičan vokal, a onda je, bez mnogo pompe, ali uz zaglušujuć aplauz, na binu izašao „vanzemaljac“...

Jako je malo potrebno da Steve Vai zagreje publiku. I skoro da je nebitno šta će, i kojim redom svirati. Način na koji on pliva kroz muziku, ima neku čudnu moć da vas ponese gde god da je Vai te večeri rešio da vas vodi.

Ono po čemu se razlikuje od mnogih drugih solo gitarista je i harizma koju poseduje i bez gitare u rukama. Pravi frontmen, i pravi šoumen koji na neki lep, prirodan način komunicira sa svojim fanovima.
Šali se, komentariše, iskreno uživa u svakoj reakciji publike, do te mere da imate utisak da ga poznajete lično! Nakon prvog pozdrava i izražavanja zadovoljstva što je opet tu,odmah je krenuo sa šalama „Ove pantalone...kad god ih obučem, moje noge misle da sam Prince!“ Najavio je i da im je i želja i cilj da sa koncerta svi odemo zadovoljni „Sviraćemo... pet sati! Da, sad mislite da je to ok, sutra kad ustanete biće...omg! “

To „zadovoljstvo“ počelo je sa „Racing the World“, jednom od numera sa njegovog poslednjeg albuma "The Story of Light“, koji i promoviše na ovoj turneji, a sa kojeg smo čuli kasnije i "Velorum", "Gravity Storm", "Weeping China Doll", "John The Revelator", "The Moon and I"... Ali je bilo mesta i da se prisetimo nekih vanvremenskih „hitova“ kao „Tender Surrender“, koju je, ovog puta, posvetio mladencima koji su sa sve kumovima i nekoliko svatova rešili da svoj veliki dan obeleže i prisustvom na koncertu boga gitare...

Pauze za presvlačenje odlično su svojim solažama popunjavali članovi njegovog benda. Iako je bilo pre koncerta komentara da „nije to ONA ekipa koja ga je pratila u SKC-u pre 7 godina“, momcima, i dami sa harfom se zaista ništa ne može zameriti. Oni mogu „da odsviraju sve“, kako i sam Vai kaže, i bez sumnje nisu slučajno u bendu jedne ovakve veličine. Simpatični Dave Weiner odličan je bio i kao druga gitara i kao solista na „akustari“, i kao klavijaturista... Philip Bynoe možda i nije Billy Sheehan, ali popuniti mesto takvog bas gitariste i nije jednostavan zadatak, a Philip ga je obavio sasvim solidno... Jeremy Colson se čuo iznenađujuće slabo, ali, to je valjda „usud“ onih koji sviraju sa solo gitaristima... Mada, imao je i on svoje momente u kojima je mogao da pokaže koliko zna, a imao je i „performans“ sa nekom čudnovatom udaračkom napravom koja je „razgovarala“ sa Stivijem.

Jedina dama u bendu, harfistkinja Deborah Henson-Conant ipak je bila jedno od najprijatnijih iznenađenja na bini. Ovaj nežni instrument dobija jednu sasvim drugačiju dimenziju u njenim rukama. Od nežnih solaža, do električnog zvuka koji verovatno nemate prilike često da čujete. Autfit prave rokerke i stav jake žene koja na pravi način preuzima svoju ulogu na bini...

Šarene košulje i sjajne pantalone u koje se Stiv redovno presvlačio ipak nisu privukle toliko pažnje koliko „robot/vanzemaljac“ odelo koje je neizostavni deo programa kada na red dođe „The Ultra Zone“. Iako je imao problema sa kaišem od gitare, to ga nije sprečilo da i ovaj performans praćen karakterističnim svetlom i dimom na bini, odradi perfektno.

„Čućete još dve pesme... Ova prva je nova. Toliko nova da još nije ni stvorena!“ Deo koncerta pod nazivom „Build me a song“ zahtevao je da Vai na binu izvede dvoje ljudi iz publike, koji će mu pomoći da napravi pesmu. „Samo da vam pokažem koliko je, u stvari, jednostavno napisati pesmu!“ A u tome su mu ovog puta pomogli Stefan („To je nešto kao Steven? Hm, siđi s bine!“) i Jovana („Kako to sexy zvuči...“). Malo ritma, malo pevanja, malo muke oko usklađivanja njegovih želja i onoga što bend svira, ali pesma je počela da se rađa. Slikanje sa ovo dvoje srećnika koji će sigurno uvek pamtiti momenat kada su sa Stivom stajali na bini. Onda i kraj regularnog dela koncerta uz predivan instrumental, verovatno najpoznatiji koji je ikada snimio „For the Love of God“.

Na bis još jedna velika i poznata stvar „Taurus Bulba“, i opet, iskreni pozdravi publici, iskreni aplauzi sa ovu sjajnu ekipu i želja da ne čeka baš 7 godina da opet dođe u Beograd.

(old_image)

Koliko su Steve Vai i cela njegova ekipa, prijatni i sjajni ljudi, nekoliko srećnika imalo je priliku da proveri i nakon ovog nastupa. Susret sa fanovima, među kojima su bili i slušaoci Radija TRI kao i „yours truly“, bio je prilika da se sa Dejvom, Filipom, Džeremijem i Stivom popriča, fotografiše. Neko je dobio potpis na gitari, neko na običnom papiru, a neko je poželeo i potpis na ruci, koji će, kako čujemo, biti pretvoren u tetovažu! Na oduševljenje onih koji su virili kroz stakla službenog ulaza u Arenu, Stiv je izašao da pozdravi još vernih fanova, uslika se sa njima, potpiše se još koji put...

Verovatno ne postoje prave reči da se opiše svaki, neverovatan momenat ovog koncerta, ni da se prenese energija koju ovo fantastično biće pretače u zvuk. Steve Vai kao da je zaista u dosluhu sa nekim vanzemaljskim silama, jer je jedina, možda izlizana reč koja opisuje njegovu svirku – magija!