Salaška priča sa Zvonkom Bogdanom pred Sava centar

0

Tradicija su jesenji koncerti Zvonka Bogdana u Sava centru, tradicija je i da bard panonske muzike, uoči tih nastupa, ugosti novinare iz Beograda na svom salašu i priušti im uživanje uz pesmu, priču, vino i dobar zalogaj. Tako je bilo i ove godine, pročitajte šta sve Zvonko ima da kaže u najavi novog susreta na starom mestu, u petak 23. novembra. Tu je i novi album

Potrudio sam se da sačuvamo neku muziku od zaborava“, počinje priču Zvonko upravo o aktuelnom CD-u „Ova pisma refren nema“, koji predstavlja uvod u koncert i daruje se posetiocima uz kartu. „Imam sreću da je uz mene najbolji tamburaški orkestar koji je ikada postojao na severu Bačke – pismeni, mladi ljudi. Tu su i moji tamburaši iz Novog Sada, pa smo napravili veliki orkestar i snimili potpuri bunjevačkih igara, u originalu, onako kako su nastajale. Što se tiče pesama, trudili smo se da bude nečeg novog i nečeg starog. Izbegli smo moderan način sviranja – počevši od stila, harmonije, ritma, pa do interpretacije“.

Naslovna pesma je već bila izvođena u Sava centru ?
Da, kad smo je napravili, a sad je po njoj nazvan koncert. Ima još jedan razlog za to – imaću priliku da prikažem nešto što je davno prošlo vreme, nešto čime se ljudi, na taj način, više ne bave. Tu priču koja je protkana narodnim nošnjama ću ostaviti za koncert, da bude interesantnija. Ne volim sve da ispričam unapred“.

O inspiraciji…
To su, za mene, vremena koja se više ponoviti neće. Trudim se, da u svim tim pesmama, postoji bar jedan stih tog nekog folklora koji je na odumiranju„.

O granici kada se, kao umetnik treba povući…
Jako je teško napraviti je. Primetim po mnogim ljudima koji se bave javnim životom, kada zađu u ozbiljne godine, da ne znaju kad je dosta. Onda je publika najbolji bumerang – kada kaže da više nije interesantno, treba to prihvatiti i prepustiti drugima da rade“.

O osobenosti svakog koncerta u Sava centru…
„Uvek napravim priču o nečemu, da bi sve to imalo sadržaj i poruku. Ovaj koncert će biti isto po nečemu bitan – skrenućemo pažnju na jedan detalj koji je davno zaboravljen, i ako ga ja ne zapišem i ne prikažem, drugi neće imati vremena, ni volje“.

O gostima…
Biće ih dosta, ali ću i to sačuvati kao iznenađenje. Niti pevaju, niti sviraju“.

Da li ćete produžiti još jednu tradiciju – prvo desetak minuta tamburaši, pa tek onda Vi izlazite na scenu ?
Obavezno, jer sam to nasledio od starijih kolega kad sam počeo da radim po beogradskim kafanama. Svaki orkestar je morao da zna da svira bar sat i po, dva animir programa, gde su spadali odlomci iz opera, opereta, italijanske kancone, francuske šansone… Tek posle toga su dolazili vokalni solisti na red. Imao sam sreću da od starijih kolega uhvatim nešto od tog ozračja, i ja to čuvam jer je to i evropski način prilaženja takvoj muzici. Bitno je da ljudi čuju da ti muzičari nisu tu samo da prate mene, nego da znaju i nešto da soliraju. Tom serenadom na početku dajemo do znanja posetiocima da nismo došli baš neobavešteni, da nismo nepismeni, i da nismo u svatovima, ili na vašaru“.

Dan posle Vašeg koncerta je internacionalni spektakl na istom mestu, Orquesta Buena Vista – hoćete li, možda, ostati i pogledati ?
Videću kako će to naložiti sama situacija“.

Pomenuta je, naravno, i vinarija „Zvonko Bogdan“ koju smo, kao redovan deo maršute, obišli pred salaško uživanje.
Nisam se lako navikao da budem bard i brend, ali, evo, prošlo je par godina, i morao sam prihvatiti. Sad kad iz svojih običnih uglova pogledam – to mi čini veliku čast“, kaže Zvonko koji, ako niste znali – uopšte ne konzumira alkohol.

Album otvara pesma „Danas nije moja nedelja“ autora Vlade Kanića, relativno nepoznatog široj javnosti ?
On je, još pre četrdesetak godina, napravio pesmu 'Ima jedan kućerak u Sremu', to je njegova lična karta. Dobio sam mnogo stihova od njega. On je…da upotrebim tu reč, teška osoba. Svoje emocije na vrlo interesantan način predtavlja publici. Kada sam dobio pesmu 'Danas nije moja nedelja', i rekao mu da je dobro stihove sročio, rekao je ono što je bitno za mene: 'Ja to nisam sročio, ja sam to preživeo', i zato je ta pesma bila nešto za šta sam se uhvatio„.

Ima li mlađih, talentovanih autora tamburaške muzike ?
Ima, ali je prevelika produkcija. Ljudi stalno traže nešto novo, i ne stignu da se izraze na taj način da njihov autorski rad ima umetničku podlogu i da se ne rasprši kao mnoge novokomponovane pesme“.

Vaša publika se redovno podmlađuje ?
„Kada sam počeo da radim u 'Unionu' '71, dolazili su moji vršnjaci. Kada smo se vratili tamo na neki drugi način, dolazila su njihova deca i unuci, sa znatiželjom da vide kako su se veselili njihovi stari. Kad vidim mlade ljude, raduje me da nisu svi otišli u ofsajd i da ima onih koji su emotivni i koji se bave lepom muzikom“.

Imate troje unučadi, jesu li zavoleli Vašu muziku ?
Moja najstarija unuka je, verovatno genetski, poprimila sve ono što ja volim, a to je niko nikad nije učio već je, jednostavno, prihvatila. Voli muziku, životinje, bez toga ne može. Ona to ne voli zato što je „in“, moderno, nego nosi u sebi. Unuk je dečkić koji voli da se druži sa mnom, kaže 'Dida, ja idem sa tobom zato što tebe svi poznaju' (smeh). Najmlađa unuka je polu-brazilka, nadam se da će nešto i od mame naslediti“.

Zvonko, u opuštenom razgovoru, nije propustio da naglasi:
Zaljubljenik sam u svoju ikavicu koje se ljudi polako, ali sigurno stide i izbacuju je iz govora. Izbacuju i običaje, jer je sve postalo komercijalno. Ljudi više nemaju vremena, kažu 'Pusti te seljačke, salašarske stvari'. Gubljenje maternjeg jezika je opasna stvar. Ko se njega stidi, izgubi sliku, smisao, pretvori se u kompjuter. Voleo bih da shvatite kako je izgledao život bez kompjutera i kako je za ljude bilo važno da se vide, sastanu, da tamburaši sviraju uživo, bez galame i razglasa, da se ne žuri kući. Da imaju vremena da pojedu, popiju, sede, pevaju, i da se zorom rastaju“.

Upravo je tako bilo i na salašu, pričalo se o muzici, ljubavi, nezaobilaznim konjima… Jedino je „zora“ morala da dođe mnogo ranije, popodne. Sasvim dovoljno, ipak, za dan ispunjen lepim utiscima. I za priču sa umetnikom široke, ravničarske duše koji uvek lepo zbori.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.