Porodica kitova "usvojila" delfina sa deformitetom
Bihevioralni ekolozi Aleksandar Vilson i Džens Kraus sa Lajbnic Instituta za slatkovodnu ekologiju i unutrašnje ribarstvo Berlin (IGB), bili su iznenađeni kada su 2011. godine otkrili grupu kitova ulješura (Physeter macrocephalus) koja je začudo prihvatila odraslog kljunastog delfina (Tursiops truncatus). Inače, ovi kitovi nisu poznati po sklapanju veza sa drugim vrstama životinja.
Istraživači su tokom osam dana posmatrali delfina koji je putovao, igrao se i tražio hranu sa grupom odraslih kitova i njihovim mladuncima u Atlantskom okeanu oko Azorskih ostrva, približno 1.600 kilometara od obale Lisabona. Delfin se igrao gurkajući nosem i češući telo o telo kitova koji su odgovarali, takođe igrom.
Među kopnenim životinjama interakcija između različitih vrsta nije ništa neobično. Ovi, uglavnom privremeni savezi sklapaju se zbog određenih pogodnosti i uzajamne zaštite od predatora, kaže Vilson. Mogu se udruživati i zbog želje za kontaktom sa drugim životinjama, dodao je morski biolog Džon Fransis, potpredsednik za istraživanja, konzervaciju i izučavanje u Društvu National Geographic.
Retka družina
Iako je poznato da su delfini veoma društvene životinje, Vilson je ovaj savez, kitova ulješura i kljunastog delfina nazvao retkom družinom, s obzirom na to da nikada do sada u praksi nije sreo ništa slično.
Fransis je mišljenja da se ova grupa verovatno udružila, zajedno plivajući i igrajući se na talasima, tragom velikih brodova, inače tipično ponašanje za delfine, u ovom slučaju i za kitove.
„Pokušaji sporijih stvorenja (kitova) da uhvate talase bila je početna prednost za uspostavljanje interakcje, a njihov susret mogao je početi i kao jednostavan akt igre”, tvrdi Fransis.
Sa druge strane, Vilson smatra da je zdravstveni problem delfina (skolioza) uslovio interakciju sa prirodno sporim i tromim kitovima.
„Moguće da zbog kičmenog deformiteta delfin nije mogao da održi korak ili je bio izbačen od strane ostalih delfina iz svoje grupe”, predpostavlja Vilson.
Pitanje za „million dolara”, glasilo bi zašto su kitovi prihvatili usamljenog delfina, istakao je Vilson.
Nekoliko teorija i zapažanja naučnika, predstavljenih u člancima novog broja časopisa Aquatic Mammals, polazi od predpostavke da delfin nije bio plen zbog uobičajnog načina na koji se kitovi ophode prema svojim mladuncima.
Članovi grupe kitova naizmenično prave zarone dok jedan uvek ostaje blizu površine da pazi na mladunce. Verovatno je prisustvo kitova mladunaca koji još uvek nisu sposobni da rone dugo i duboko, pogodovalo da delfin ostvari kontakt sa grupom, kaže Vilson.
Ovaj naučnik ne veruje da je delfin prišao jatu kitova da bi se zaštitio od predatora, jer u vodama oko Azorskih ostrva nema puno opasnosti za delfine.
Međutim Fransis nije olako odbacio ovu ideju.
„Ne verujem da se delfini i kitovi, plivajući vodama Azorije nikada nisu susreli sa predatorima”, kaže ovaj naučnik.
On ne isključuje mogućnost da su kitovi ulješari prihvatili delfina kako bi se na svome putu odbranili od sopstvenih predatora kao što je orka - kit ubica.
Iako se u oblasti oko Azorije kitovi ubice retko viđaju, dovoljan je samo jedan, da podstakne druge kitove na napad, zaključuje Fransis.