Ispovest pacijenta koji je preživeo moždani udar

0

Dragan Subašić (39) iz Pančeva, pre šest godina preživeo je težak moždani udar. O svom iskustvu napisao je blog post, koji je uz Subašićevu dozvolu preneo list „Alo!“. „Obavezno pročitajte ovu ispovest, može vam pomoći da prepoznate simptome opake bolesti, ali i da se uspešno oporavite posle udara“, piše list.

Na nagovor nekih dragih osoba iz mog okruženja, rešio sam da napišem ovaj bogami poduži post. Cilj koji sam sebi postavio je da makar nekoga sa sličnim zdravstvenim stanjem na neki način makar malo uspem da pokrenem na put ka boljem. Do kraja ovoga posta pročitaćete moju priču onako kako je ja pamtim“, piše Subašić, a prenosi „Alo!“.

Kako su minuti prolazili meni je bivalo sve gore. Polako je počinjala desna strana da se oduzima. Otičao sam nekako do vecea i ispovraćao se. Vratio sam se u sobu i pao koliko sam dugačak. Nisam se sapleo, izdala me je kompletno desna noga. Uzeli smo kutiju sa lekovima i pročitali sve one indikacije. Iste kao što sam ja imao. U porodici niko ranije nije imao moždani udar tako da nismo imali pretpostavku šta je ustvari. Brat me je do dugo u noć masirao i tešio sam se da će sve do jutra proći kada ispare lekovi iz organizma. Otišao je malo posle ponoći. Hitnu nismo zvali samo iz razloga što su svi simptomi upućivali na jaku migrenu i odbijanje organizma na te lekove. Nekako sam uspeo da zaspem. I tu nastaje prekid filma.

Nešto mi se na flešbekove vraćalo. Kristalno jasno se sećam nekih delova tog mog stanja skroz dok na urgentnom nisam pao i razbio glavu i najverovatnije je to uzrok moga buđenja iz iste. Sećam se jednog trenutka me nose na stolici iz zgrade. 4 septembar. Pada kišica neka. Ulazimo u kola hitne pomoći i opet zatamnjenje. Budim se na prijemnom odeljenju bolnice u Pančevu. Do tada mi se već sve poremetilo, pogotovu desna strana tela. Nisam mogao da mrdnem zenicom a ne nešto drugo. Iznad mene je doktor stajao sa onom lampicom za oči. Prelazio je preko mojih očiju ali sam ja već toliko otišao u tri lepe da nisu reagovale čak ni zenice. Jasno sam čuo i video sve koji su se nalazili ispred mene u tom trenutku.

Lekar je jednog trenutka rekao da je to čista moždana smrt i da me odvezu na urgentni na obdukciju. Hteo sam da vrištim.

„Ljudi živ sam j… vas i obdukcija i sve…“ To je nažalost bilo samo jedno od stražnih stvari koje će mi se desiti. Onda opet flešbekovi na putu do Beograda. Znao sam da idemo u Beograd zato što sam povremeno video Pančevački most kroz ono prozorče na kolima hitne. Onda sam se probudio na momenat u nekoj sobi na urgentnom. Neko je igrao oko mene i pokušavao da priča sa mnom. Do tada sam već bio ekstra jako odmakao sa svime. Na momente mi dolaze i odlaze slike. Jednog trenutka sam na nekom krevetu i nešto mi guraju u usta i nos a ja se navodno batrgam. Sonda i ona veštačka pluća.

Mrak. Ko zna dokle, valjda su mi dali neku inekciju ne znam. Onda sam u skroz drugoj sobi. Tačno se sećam i rasporeda kreveta i sve. Isto se skupljaju lekari oko mene i svi isto pričaju. Moždana smrt. Meni dođe da vrištim ali glasa nema. U jednom trenutku, ali kunem vam se da sam video onaj beli oreol iznad načelnicine glave. Prilazi krevetu i kaže da se pojavio neki eksperimentalni lek u Švajcarskoj, pa ako žena hoće da potpiše da ga naruče za sutra. Žena je naravno potpisala.
Na urgentni sam primljen sa nekih 5-6% moždanih funkcija. Kada su doneli taj lek moždane funkcije su skočile prvi dan na 80%. Najverovatnije je taj lek imao i neka halucinoegena dejstva pošto mi se dešavalo da od pokretnog rentgen aparata zamislim da je usisivač za meso, od nekih doktora sam mislio da su ustaše i da su došli da nas kolju. Užas.

Ono što znam, zapamtio sam sve što se dešavalo u sobi gde sam bio. Zapamtio sam skoro sve tehničare i medicinske setre tako da kad sam dogodine otišao na kontrolu svima sam se javio… Poimenično. Ono što mi se dešavalo još to je da sam silno želeo da ustanem više iz sna. Za mene je sve to delovalo kao san. Jednostavno nisam verovao da se sve to meni dešava. Samo sam hteo da se probudim i da odem na svoj brod kojeg sam privodio kraju. Onaj deo kako sam pao i slomio glavu ste već pročitali u Neispričanim pričama – Koma. Da vas ne smaram. Kada sam izašao iz kome valjda su doktori procenili da više nisam za urgentni i poslali su me nazad kod mene u bolnicu. U bolnici sam proveo dobrih skoro tri meseca. Bilo je svega i svačega. Naravno, kada sam ustao iz kome nisam znao da pričam. Moj sin je sedeo danima pored mene i učio me slovo po slovo. Kao bebu. Na svu sreću taj deo mozga mi nije toliko stradao pa sam brzo progovorio. Iz bolnice sam otišao u banju Rusanda u Melencima.

E odavde vam kreće priča o optimizmu, borbi i veri. Kada sam stigao u banju već sam uveliko znao da sam opasno nastradao. U banju sam ušao u invalidskim kolicima. Na prijemu u banju sam se uvredio kada me je doktorka pogledala i rekla da nema šanse da se oporavim. To su inače govorili i svi lekari. Maltene njima u inat nekako sam opet prohodao i funkcionišem koliko – toliko normalno danas. Sećam se da sam doktorki u banji rekao kroz zube da ću za mesec dana izaći iz banje makar na štakama. U kolicima ne. Ili tako ili sa cipelama napred… Terapija je krenula ali sam ja i pored toga dodatno sam vežbao u paviljonu gde sam bio. Ponekada sam znao da iznerviram babe po paviljonu jer se dešavalo da u svojoj tvrdoglavosti da stanem na svoje noge jednostavno padnem. Banjski psiholog je bio posebno iznenađen sa mojom dozom optimizma. I tako su se dani nizali i došlo je vreme mog povratka kući. Izašao sam ipak na jednoj štaci.

Doktorka, dođete mi gajbu piva u koju ste se vi kladili btw. Po povratku iz banje sam znao sebe da teram da izlazim što više napolje, makar i da sedim samo. Mnogo znači kad imaš sa nekim da baciš makar neku reč. Prija. I to vam je prvo i osnovno pravilo za oporavak – Ne zakopavajte se u sebe, nikako. Onog trenutka kad potonete unutra u sebi, jebiga, kraj je neminovan. Treba biti strašno uporan. Ponekada dosadi i smara te sve, znam. Ali, ako sam sebi ne pomogneš neće ti niko pomoći. Znam da kad sam prvi put otišao na kontrolu kod moje doktorke na urgentni da sam otišao peške na štapu. Doktorka se krstila. Jednostavno nisam želeo da se predam. Smatrao sam da imam još nešto da uradim u životu, da sam potreban svome sinu i svim dragim ljudima koji su mi pomogli i trpeli sve moje izlive besa dok sam ležao bespomoćan u bolnici. I tako, ako si uspeo da stigneš do ovde sa čitanjem meni je drago.

Rado ću svakom odgovoriti i pružiti podršku ko se nalazi u sličnoj situaciji. Znam da ponekada i samo lepa reč može puno da pomogne. Pa sad, ako je neko zainteresovan ja sam spreman da podelim ovo moje iskustvo sa svima. Ako neko misli da će ova moja priča nekom pomoći da mu bude bolje neka mi se javi slobodno.

I za kraj, samo treba imati čisto srce i mnogo volje da prebrodiš sve krize koje ti život baca pod noge kao klipove. Ne dajte se, ne predajte se, nemojte da vas obeshrabe lekari kada vam kažu da nema šanse, budite uporni i radite na sebi svaki dan svaku noć, koliko god možete. Ako se predate pukli ste kao lubenica. Sve vas pozdravljam i da, širi priču.

Kakogod, poruka je ista – ne predajte se nikada…

Dragan Subašić, poznat je na tviteru po nadimku Večni Dečak, a piše blog na adresi
http://vecni.sistem-media.info/blog/

Izvor: Blic

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.