Top šest navika empatičnih ljudi

0

Empatija nije samo način na koji proširujemo granice svog moralnog univerzuma. Najnovija istraživanja na ovu temu kažu da je empatija zapravo set navika kroz koje možemo poboljšati kvalitet sopstvenih života.

Navika br. 1: Razgovor sa nepoznatim ljudima

Ljudi sa visoko izraženom empatijom pokazuju nezadovoljivu radoznalost ka ljudima koje ne poznaju. Oni će razgovarati sa osobom koja sedi pored njih u autobusu, pokazujući prirodnu radoznalost kakvu smo svi imali kada smo bili deca, a koju nam društvo uspešno suzbija. Empatičnim osobama će nepoznati ljudi biti interesantniji nego oni sami, ali neće ih ispitivati kao radoznale komšije, već će poštovati savet istoričara: „Nemojte biti ispitivač, već zainteresovani istraživač.“

Radoznalost proširuje našu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan našeg uobičajenog društvenog kruga u čijem se okviru krećemo, kroz susrete sa životima i gledištima koji su različiti od naših. Martin Selidžmen smatra da je upravo radoznalost ključna snaga koja nam može pomoći da podignemo zadovoljstvo sopstvenim životom na viši nivo. I obično je vrlo svrsishodan lek za hroničnu usamljenost za koju se smatra da pogađa jednog od tri čoveka u savremenom (zapadnom) društvu.

Negovanje radoznalosti uključuje više od letimičnog ćaskanja o vremenu. Njena dragocenost leži i u tome što nam pomaže da dokučimo svet koji postoji u glavi druge osobe. Svakodnevno se susrećemo sa nepoznatim ljudima, bilo je da je reč o poštaru ili novom kolegi na poslu. Postavljanjem cilja da u toku jedne nedelje razgovaramo sa jednom nepoznatom osobom možemo obezbediti jedan korak dalje u razvijanju empatije. Sve što je potrebno za taj korak je hrabrost.

Navika br. 2: Prevazilaženje predrasuda i otkrivanje sličnosti

Često pravimo pretpostavke o drugim i ljudima, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete, kao što su „muslimanski fundamentalista“, „socijalni slučaj“, a sve takve kategorizacije sprečavaju nas da uviđamo i cenimo njihovu individualnost. Empatični ljudi se suočavaju sa svojim predrasudama i predubeđenjima tako što u ljudima traže ono što im je zajedničko, pre nego ono što ih razlikuje. Jedna epizoda iz američke istorije lepo ilustruje kako ovo može da se postigne.

Šta je zapravo empatija? To je sposobnost da stvari posmatramo iz perspektive druge osobe, sa ciljem da razumemo njena osećanja i da to razumevanje bude vodilja našim akcijama. Empatiju ne treba mešati sa ljubaznošću, niti sa sažaljenjem. Ne treba je mešati ni sa zlatnim pravilom „Čini drugima onako kako bi voleo da oni čine tebi“. Kao što je Džordž Bernard Šo jednom prilikom rekao: „Ne čini drugima ono što bi voleo da oni čine tebi – može biti da imate potpuno različit ukus“. Empatija je upravo spoznaja tih ukusa koje Šo spominje.

Klerborn Pol Elis rođen je u siromašnoj porodici belaca u Darhamu u Severnoj Karolini 1927. godine. Radio je težak posao u jednoj garaži i verovao da su Afroamerikanci uzrok svih njegovih nevolja, što je rezultiralo u tome da krene stopama svog oca i učlani se u Kju Kluks Klan, gde je vremenom napredovao do jedne od vrhunskih pozicija u lokalnom ogranku ovog rasističkog udruženja.

Godine 1971. bio je pozvan – kao istaknuti lokalni građanin – na desetodnevno zasedanje u lokalnoj zajednici u cilju smirivanja rasnih tenzija u školama i bio je proglašen članom upravnog odbora zajedno sa Enom Etvoterom, lokalnim „crnim“ aktivistom koga je prezirao. Radeći sa njim, uvideo je besmislenost svih svojih predrasuda koje je imao prema Afroamerikancima. Na prvom mestu, shvatio je isti problemi siromaštva pogađaju obe zajednice. „Počeo sam da posmatram tog crnca, da se rukujem sa njim i video sam ga kao ljudsko biće“, prisetio se kasnije svog iskustva na zasedanju zajednice. „To je bilo gotovo isto kao biti ponovo rođen“. Poslednjeg dana zasedanja, stao je pred nekoliko stotina ljudi i simbolično iscepao svoju KKK člansku kartu.

Elis je kasnije postao član radne organizacije za uniju čije članstvo je činilo 70 odsto Afroamerikanaca. On i En ostali su prijatelji do kraja svojih života. Verovatno nema boljeg primera kako moć empatije može da nadvlada mržnju i promeni naše rigidne stavove.

Navika br. 3: Život iz perspektive drugoga

Mislite da su penjanje uz zaleđene planine ili letenje zmajem ekstremni sportovi? Onda biste trebali da isprobate „eksperimentalnu“ empatiju – najizazovniji i potencijalno najplodonosniji „sport“ od svih ekstremnih. Ljudi sa visoko izraženom empatijom stiču direktna iskustva iz života drugih ljudi, praktikujući staru izreku Indijanaca – „Prošetaj milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga iskritikuješ“.

Džordž Orvel je, recimo, inspirativan model. Nakon što je služio kao kolonijalni policijski službenik u Britanskoj Burmi dvadesetih godina prošlog veka, Orvel se vratio u Britaniju odlučan da otkrije kakav je život iz pozicije onih koji žive na društvenim marginama. „Želeo sam da se u potpunosti uklopim – da se nađem među onima koji su potlačeni“, pisao je Orvel. Njegov plan bio je da se obuče kao beskućnik u pohabane cipele i kaput, a zatim da živi na ulicama Istočnog Londona sa prosjacima i skitnicama. Kao rezultat, nastala je njegova knjiga „Ispod i izvan Pariza i Londona“, u kojoj je izneo radikalnu promenu svojih uverenja, prioriteta i odnosa prema ljudima. Ne samo da se uverio da beskućnici nisu „pijani ološ“, već je razvio nova prijateljstva sa nekolicinom njih, izmenio svoje viđenje nejednakosti i obezbedio odličan materijal za svoje literarno stvaralaštvo. To je bilo, prema njegovim rečima, najbolje putovanje u njegovom životu. Uvideo je da empatija, ne samo da nas čini dobrima, već i nama čini dobro.

Svako od nas može da osmisli sopstveni eksperiment. Možemo da počnemo da radimo stvari koje inače ne radimo, a uključuje ljude i zajednice koji nam nisu bliski. Ako ste religiozni, probajte da idete na sastanke neke verske grupe čija se uverenja razlikuju od vaših. Ukoliko ste ateist, idite u crkve! Priliku za putovanje iskoristite za upoznavanje druge kulture i pomoć ljudima koji tamo žive. Sledite put koji je predložio Džon Djui, rekavši: „Kompletno istinsko obrazovanje dolazi kroz iskustvo“.

Navika br. 4: Pažljivo slušanje i otvorenost

Za empatičnog sagovornika, potrebno je posedovati dve crte.

Prva je savladati umetnost pažljivog slušanja. „Od ključnog značaja“, smatra Maršal Rozeberg, psiholog i pokretač ideje o nenasilnoj komunikaciji, „je naša sposobnost da prisustvujemo onome što se zaista dešava u datom trenutku – jedinstvenosti osećanja i potreba osobe koju slušamo“. Empatični ljudi vrlo pažljivo slušaju druge i čine sve kako bi dokučili njihova emocionalna stanja i potrebe, bez obzira da li je u pitanju dobar prijatelj koji se razboleo od neizlečive bolesti ili partner koji je iznerviran nekim našim ponašanjem.

Međutim, slušanje samo za sebe nije dovoljno. Tako dolazimo do druge neophodne crte, a to je otvorenost – koja uključuje i ranjivost. Uklanjanje maski koje nosimo i otkrivanje svojih osećanja nekome je od vitalnog značaja za stvaranje snažne empatičke veze. Empatija je dvosmerna ulica jer je, pored uzajamnog razumevanja, zasnovana na razmeni naših najvažnijih iskustava i uverenja sa drugima.

Organizacije kao što su izraelsko-palestinski „Roditeljski krug“ pomenuta načela pretvorile su u praksu, tako što su porodice koje su ostale bez domova – sa obe strane konflikta – psihološki zbrinjavale, kroz upoznavanje, razgovor i slušanje. Deljenje priča o tome kako su njihovi voljeni umrli omogućilo je ostalim porodicama da uvide da dele isti bol i istu sudbinu, bez obzira na to što su sa suprotnih strana političke ograde, što je dovelo do uspostavljanja jednog od najsnažnijih pokreta za igradnju mira.

Navika br. 5: Uključenost u masovne akcije i društvene promene

Kada razmišljamo o empatiji, obično je posmatramo na nivou pojedinca, ali empatični ljudi shvataju da empatija može biti masovni fenomen koji donosi korenite društvene promene.

Setimo se velikih društvenih pokreta, kao što je bio onaj protiv robovlasništva tokom XVIII i IX veka sa obe strane Atlantika. Novinar Adam Hoščajld podseća da ovakvi događaji nemaju uzroke u tajanstvenim spisima ili nekim drugim izvorima, već u ljudskoj empatiji, koja je u ovom konkretnom slučaju doprinela razumevanju patnje kroz koju su prolazili robovi. Isto tako, međunarodna trgovinska udruženja, posredstvom empatije, bore se protiv ekspolatacije radnika i zaštite njihovih ljudskih prava. Još jedan odličan primer je reakcija javnosti na cunami koji je pogodio azijski kontinent 2004. godine i koji je pokazao dejstva empatije ka žrtvama ove nepogode, kojima je pomoć ukazivana sa mnogih strana.

Empatija se najverovatnije, poput cveta, može gajiti na kolektivnom nivou, ukoliko bismo nove generacije podučavali kako da je neguju. Takva ideja je u osnovi pionirskog projekta “Koreni empatije” u Kanadi, koji je postao naefektivniji program za podučavanje empatiji na svetu i koji je uključivao preko pola miliona dece. On obuhvata jedinstven nastavni plan u čijem centru su sasvim mala deca, čiji razvoj se prati tokom vremena u svrhe razvijanja emocionalne inteligencije, a rezultati pokazuju da je ovim programom zapravo značajno smanjena stopa vršnjačkog nasilja, uz istovremeno povećanje akademskog postignuća kod dece obuhvaćene programom.

Navika br. 6: Razvoj bogate mašte

Poslednja navika izrazito empatičnih ljudi je „bavljenje“ ljudima koji nisu samo u našem neposrednom okruženju. Skloni smo da verujemo da je empatija rezervisana isključivo za one koji žive na društvenim marginama i koji pate. Jeste i za njih, ali ne samo za njih.

Nužno za razvoj empatije jeste bavljenje ljudima koji ne dele naša uverenja i koje na neki način možemo smatrati svojim neprijateljima. Ukoliko ste aktivista za zaštitu životne sredine, na primer, zastanite i razmislite kako ovaj problem deluje iz perspektive nekog od zvaničnika naftne kompanije – probajte da razumete njihovo razmišljanje i motivaciju – kako biste poboljšali efikasnost svoje strategije za borbu u svrhe očuvanja životne sredine. Malo „instrumentalne empatije“ (poznate i kao „uticajna antropologija“) može biti vrlo korisno.

Izvor: B92; psihouniverzum.com

Ostavite komentar

Your email address will not be published.