Stereotipi – Stop nasilju!

0

Da li ste nekada pročitali sjajan aforizam koji kaže “Fighting for peace is like fucking for virginity”?

Ne? Da? Pokušaću da vam ga približim ovim tekstom.

Sada već i beogradski vrapci na ovim golim zimskim granama znaju za ubistvo, koje je pre nekoliko dana počinio Aleksandar Šundić. Žrtva je bila njegova devojka (pretpostavljam da mu je bila devojka) Stela Gundelj. Aleksandar ili kako ga domaći mediji popularno zovu „Beogradski davitelj“ je, kao što mu nadimak kaže, golim rukama zadavio svoju devojku.

Portal Nadlanu.com je u seriji tekstova o tom zločinu, između ostalih objavio i razgovor sa Aleksandrovim drugovima, koji je izazvao vrlo burne reakcije u javnosti, jer oni iako su jasno naglasili da su svesni da je ubio Stelu, te da za to ne postoji opravdanje, nisu podržavali stereotip da je Aleksandar masovni ubica kojeg treba, kastrirati i spaliti nabijenog na kolac, a mi smo se drznuli i to objavili. Doduše, dan pre toga Blic je objavio razgovor sa njegovim bratom u kojem je manje više napisano isto, ali javnost to nije dočekala oštro kao tekst našeg portala.

Zbog teksta u kojem je objavljen razgovor sa Aleksandrovim drugovima u poslednjih 24 sata ne samo da sam predmet vređanja (na koje sam inače navikao) već mi pripadnici određenih feminističkih grupa prete. Toliko o nasilju.

Svestan sam da je ta tema osetljiva i da je mnogima teška, ali sam iskreno bio zaprepašćen nespremnošću javnosti da čuje nešto o Aleksandru, ako ništa drugo, ono bar informacije radi. Iskreno, jako mi je žao obe porodice, pogotovo jer sam svestan da je to u svakom trenuku, samo trunčicom razuma moglo biti sprečeno, te da će ova nesreće ostaviti dalekosežne posledice po sve ljude koji su im bili bliski.

Međutim, sa profesionalne strane stojim na stanovištu da ne možemo gurati stvari pod tepih, farbati ih u crno i belo, samo zato što nam je tako lakše. Ne zato što želim da nekog opravdam ili osudim, nego zato što verujem da samo ako znamo punu istinu i prihvatimo je, možemo realno i zdravorazumski da rešavamo problem nasilja koje je u drastičnom porastu u našem društvu. Navijački, ostrašćeni pristup koji ide od posledice, a ne uzroka nas sve dublje vodi u kolektivnu šizofreniju i sve više nasilja. A poređenje ovakvih slučajeva sa masovnim zločinima, nasiljem nad životinjama i decom je ružna i opasna stranputica, čak i pravosuđe svuda u svetu tretira to vrlo različito.

Stereotipi

U slučajevima poput ovog u javnosti postoje dva stereotipa koje plasiraju dve jednako agresivne društvene grupe. Prvi stereotip je, da je ona kurva i zaslužila je sve to što joj desilo. Drugi stereotip je da je on je ubica, rodio se kao ubica, da je isti kao Legija, Mladić i nema razloga da razgovaramo o okolnostima koje prethodile tom ubistvu, nabijmo ga na kolac i sačekajmo novu zabavu.

Smatram da spadam u treću grupu, koja kaže, ništa nije crno i belo, ako želimo nekako sprečimo sve učestalije nasilje između muškaraca i žena, moramo ozbiljno i duboko da se pozabavimo okolnostima pod kojim se tako nešto događa. Od primarne porodice, edukacije, okruženja, pa sve do medijske propagande, ngo aktivizma i sličnog.

U poslednje vreme različite interesne grupacije insistiraju u javnosti da se sve u ovakvim tragedijama svodi na nasilje nad ženama, što je netačno, pa, pre nego što se vratimo Aleksandru i Steli, hoću da vas provedem kroz nekoliko vesti u proteklih šest meseci, koje takođe izazivaju stereotipne reakcije javnosti, ali njima niko nije pridao nikakvu važnost.

Prva je iz septembra prošle godine:
Tanja Antić, jednim hicem iz pištolja, ubila je juče u prepodnevnim časovima supruga Rada Višnjića u porodičnom stanu u Beogradu u Ulici kneginje Ljubice 10.
Prema nezvaničnim informacijama, Antićeva je muža metkom pogodila u potiljak iznad desnog uha dok je još spavao u krevetu i posle izvršenog zločina pozvala prijateljicu da bude sa njenom kćerkom Natašom, dok ona ne ode do policijske stanice da prijavi ubistvo.
(Izvor Poltika.)

U ovakvim slučajevima u javnosti vlada stereotip, da on je zlostavljao godinama i ona ga je konačno, hladnokrvno, s leđa i sa predumišljajem, pištoljem na spavanju ubila. Šta je stvarno bila priča ne znamo, niko se time nije bavio nakon ove vesti.

Druga vest je iz decembra prošle godine:
Ladislav Bošnjak, koga je supruga Vesna, ubila u četvrtak, a potom telo bacila u krečanu, optužen je za višegodišnje nasilje nad suprugom, ali sud u Somboru ga nije osudio za fizičku i psihičku torturu nad životnom saputnicom, saznaje “Blic”.

Ovde nema mesta predrasudama, ovde je Blic u startu opravdao ubistvo, time što je napisao da je Ladislav nasilnik.

Vesna je to ubistvo ovako izvršila
“Dugogodišnje neslaganje među supružnicima kulminiralo je u četvrtak oko tri sata, kada je, kako se sumnja, u porodičnoj kući u Sončanskom putu 3 posle još jedne u nizu svađa, Vesna mužu prvo oko vrata obmotala električni kabl i davila ga, a zatim ga tegovima za vežbanje udarila nekoliko puta po glavi.”

Treće ubistvo se dogodilo pre dvadesetak dana:
Branko Marić pronađen je juče ujutru mrtav u stanu na Banovom brdu, a pored njega je u nesvesti ležala njegova supruga Sabin, državljanka Obale Slonovače, koja se sumnjiči da je počinila ubistvo. Porodičnu tragediju otkrila je dadilja koja je došla da čuva trogodišnje i četvorogodišnje dete Marićevih, koji su sve vreme bili u stanu.
Vest dalje kaže da je Sabin ubila Branka na spavanju, tupim predmetom, verovatno čekićem za meso. Razlog je bila njena ljubomora i pretpostavka da Branko ima ljubavnicu.

Ni u jednom od ovih slučajeva javnost nije pokušala dublje da pronikne u suštinu problema. Psholozi pričaju svoje pesmice, mediji podstrekuju stereotipe, a ekstremne i agresivne budaletine drže stranu muškarcima ili ženama bez obzira da li je u pitanju žrtva ili ubica. Kao i u svemu drugom u Srbiji, naša javnost je taoc dve ekstremne grupacije, koje principom “ako nisi sa nama, protiv nas si” podstrekuju nasilje i tonom i pristrašnošću i dvostrukim aršinima.

Kao i u svemu drugom, nasilnici, ubice, psihopate, žrtve nisu stvar pola, dobi ili socijalnog statusa, ima ih u svim grupacijama, u oba pola i svih godina. Ubica je ubica, bilo da davi golim rukama, gajtanom ili puca u potiljak. Nasilnik je nasilnik, bilo da mlati rukom, preti, vređa, omalovažava ili radi druge vrste emocionalnog nasilja. Na žalost poznajem porodice u kojima je otac nasilnik, ali isto tako znam i porodice u kojima je majka nasilnik.

Više je nasilnika i nasilnica među onima koji se nasiljem bore protiv nasilja, nego u prosečnoj policijskoj jedinici.

U poslednje vreme, sve su glasniji oni nerazumni, koji nasilnost pripisuju grupaciji, a ne pojedincima. Polako ulazimo u šizofreniju ostrašćenih i frustriranih žena i muškaraca koje svoju nasilnu prirodu kriju iza navodne borbe protiv nasilja.

“Fighting for peace is like fucking for virginity”.

Kako ćete znati da ste na dobrom putu da budete normalni u ovakvim situacijama?

Pa tako što nećete doneti zaključak na osnovu naslova i lida tekstu. Tako što ćete uvek imati rezervu prema informaciji koju vam mediji plasiraju i tako što ćete uprkos svemu saslušati i drugu stranu šta ima da kaže, ali pre svega tako što tako kompleksne stvari, emotivno, socijalno i društveno nećete uzimati zdravo za gotovo i pristati na njihovu banalizaciju. Čuvajte se agresivnih ekstremista, bez obzira da li ste u datom trenutku saglasni sa njima ili ne.

Portal Nadlanu.com će u najkraćem mogućem roku organizovati tribinu sa temom “Šta je potrebno da učiniti da bi se zaustavio porast zločina među parovima” sa priznatim psiholozima, pripadnicima policije i medija.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.