Ružičasti snovi baronice Rotšild

Verujući da sam ovde sada i verovatno nikada više, želeo sam da u tih mesec dana vidim što je moguće više. Planiranje vremena bilo je grozničavo, želeo sam sve - i plaže i muzeje i provod i da stanem baš ispred svake znamenitosti koja se u vodičima pominje ali i da zalutam na staze koje nisu ucrtane za turiste, vođen romantičarskim fantazijama iz Grand Tour vremena, maštajući da sam otkrijem nešto templarski tajanstveno i to otkriće posle svetu dramatično obelodanim. Neki lokalni Đoto ili fra Anđeliko u zaboravljenoj seoskoj provansalskoj kapelici, recimo.

Za vilu Efrusi Rotšild sam saznao zahvaljujući bilbordu koji sam video iz autobusa po povratku iz svoje prve posete Monaku. Nije moglo da mi promakne čak ni u stanju umora i prezasićenosti utiscima. Već iste večeri bacio sam se na guglanje. Rotšild je bila lozinka, kao Sezam za Alibabinu pećinu, za otvaranje i najzabačenijeg laguma duboko, u ionako prezamršenom i predugačkom, lavirintu moje radoznalosti.

POGLEDAJ I: VILA EFRUSI BARONICE ROTŠILD FOTO

Rotšild. Malo je reči nabijenih s više značenja i tajanstvenosti od prezimena ove porodice koja se iz jevrejskog geta Frankfurta negde polovinom 18. veka izdigla u najbogatiju i najmoćniju porodicu na svetu i visokog plemstva u britanskom i austrijskom carstvu. Sve je tu – bogatstvo, mitoloških razmera, titule - plemićke, masonske i ostale, teorije zavere – od regionalnog, nacionalnog do planetarnog nivoa (sumnjam da je iko doprineo više od Rotšildovih opšte rasprostranjenoj teoriji zavere po kojoj Jevreji kroz kontrolu svetskih finansijskih tokova odnekud iz senke vladaju svetom), dvorci koji su i veći i raskošniji od kraljevskih ...
Engleski istoričar Pol Džonson pokušao je da istraži istoriju ove porodice. Po okončanju istraživanja znao je podjednako malo koliko i na početku – „Rotšildovi su neuhvatljivi“, napisao je. „O njima ne postoji nijedna pouzdana knjiga. Napisane su čitave biblioteke gluposti. Upoznao sam i ženu koja je želela da napiše „pravu“ istoriju porodice. Odustala je jer je zaključila da je nemoguće razlučiti šta je istina“.

U francuskom postoji izraz Le Goût Rothschild, što će reči rotšildski ukus. Njime se opisuje i životni stil i dizajn enterijera, nastao tokom 19. veka kada su Rotšildovi bili na vrhuncu moći i bogatstva. Reč je o stilu koji karakteriše obilna upotreba teških materijala kao što su damask, brokat i baršun, mnogo pozlate, štuko plafonska dekoracija, minuciozno urađeni drveni paneli i parketi, sve to uz nameštaj, mahom francuski, iz 18. veka. Nameštaj je morao biti kraljevski – Luj, XIV, Luj XV, Luj XVI - Rotšildovi su kupovali ono najbolje što je na tržištu moglo da se nađe a posle francuske revolucije čak i komade iz Versaja. Kad je o arhitekturi reč ispoljavali su sklonost ka renesansi. Uz to ide viktorijanski horror vacui, kolekcije slika, skulptura i oklopa. Sve to zajedno čini Le Goût Rothschild koji su kasnije usvojili i druge čuvene bogate porodice kao Vanderbiltovi, Astori i Rokfelerovi.

POGLEDAJ I: VILA EFRUSI BARONICE ROTŠILD FOTO

Nije samo prilika da se poseti jedna od Rotšildovih vila ono što me privuklo. Više nego o samoj vili svuda se pisalo o njenim vrtovima.

Ovde moram da zastanem – ja, naime, gajim posebnu vrstu fascinacije vrtovima. Pri tom o botanici nemam blagog pojma. Koliko za arhitekturu, slikarstvo i skulpturu, toliko, a ponekad i više, oduševljenja imam za pejzažnu arhitekturu. Mišljenja sam da ako hoćeš zaista da spoznaš nivo kulture jedne zemlje ili naroda, da treba da mu zaviriš u vrtove i parkove.

Italijanski, francuski (stilski određeni kao renesansni, barokni, rokoko ili klasični), mavarski, engleski, japanski vrtovi ...; teorija, filozofija i simbolična značenja koja ih prate – giardino segreto, mistični raj, zen, umetnost lepša od prirode, eskapizam i pastoralni snovi ...
Više od nagomilanog bogatstva i odnegovanog ukusa da se ono uloži u nešto tako neprofitabilno, krhko i zahtevno, kao što je oblikovanje prirode i njeno ulepšavanje umetničkim sredstvima, fascinira me demonstracija prava na lepotu i užitak. I volja da joj se obezbedi trajanje, kako u prostoru tako i u vremenu.

Baronica Beatrisa de Rotšild je izdanak francuskog ogranka porodice a njena vila nalazi se na, u mediteranskom rastinju utonulom, poluostvu San Žan kap Fera, svega par kilometara od Nice u pravcu Monaka. S jedne strane poluostrva pruža se pogled na zaliv i mestašce Vilfranš a s druge na zaliv i mestašce Bolije. Krajnja tačka poluostrva koja zalazi u Mediteran, zapravo je vrh „zlatnog trougla“ Francuske rivijere čije su tri tačke upravo Bolije, Vilfranš i kap Fera.

POGLEDAJ I: VILA EFRUSI BARONICE ROTŠILD FOTO

To je sve od uvoda što ću da vam pružim. Više od urednih hronologija i gomile istorijskih činjenica turističkih vodiča, verujem u trenutni, impresionistički utisak, ukadrirani tren, sporedni detalj, miris, boje i zadivljenost pred prizorima sveta. Ali, strastveni sam kolekcionar beskorisnih i suvišnih podataka, pa ću, pre nego što vam, više slikom nego rečima, otkrijem lepotu Beatrisinih vrtova, podeliti neke od onih koji su mi posebno zanimljivi.

Beatrisa je bila udata za Morisa Efrusija, pariskog bankara poreklom iz ruske jevrejske porodice, koja je, kao i Rotšildi, imala razvijeno poslovno carstvo u nekoliko evropskih zemalja. Moris ju je zarazio nekom bolešću zbog koje kasnije nije mogla da ima dece a pošto je bio strastveni kockar čiji su dugovi narasli na neverovatnih 12 miliona zlatnih franaka (danas bi to bilo oko 30 miliona evra) Rotšildovi su na sudu, nakon 21 godine braka, izdejstvovali razvod.

Beatrisa je naručilac i najskupljeg Faberžeovog jaja – jaje koje je 1902. naručila za svoju buduću snaju, verenicu brata, prodato je na aukciji u Londonu 2007. za neverovatnih 8.9 miliona funti.

POGLEDAJ I: VILA EFRUSI BARONICE ROTŠILD FOTO

Volela je kocku (bila je čest posetilac kazina u Monte Karlu) konjske trke, ekstravagantne prijeme nadahnute epohom Marije Antoanete, s kojom je delila sklonost ka roze boji i, kao pravi Rotšild, umetnost – zajedno sa vilom, francuskoj Akademiji lepih umetnosti ostavila je i kolekciju sa oko 5.000 umetničkih dela. Rotšildovi se, inače, ubrajaju u najveće svetske pokrovitelje umetnosti.

Deo mog užitka je i da sve otkrijem i pronađem sam. Beleženje imena stanica, ovde siđi, onda ovde skreni, pa potraži ovo i onda produži tuda i tuda ... Tako sam došao i do vile. Već blagi ali postojanji uspon do nje pruža užitak – pogled na zaliv Vilfranš i druge privatne vile utonule u rastinje, od kojih za jednu kažu da je letnjikovac belgijskog kralja.

Na blagajni me upozoravaju da tog dana zatvaraju dva sata ranije jer se organizuje privatni banket. A poređani katering kombiji i oni natovareni cvetnim aranžmanima, ljudi koji nešto žure u svim pravcima, nekoliko ceremonijal majstora koji izgledaju kao da upravo preživljavaju treći nervni slom od jutros dok se preko mobilnih nešto objašnjavaju pitaj boga s kim, odaju utisak da su zvanice više nego probrane i da su bilo kakve greške nezamislive. Umesto da me vest o prinudno skraćenom obilasku oneraspoloži, biva mi drago što ću biti u prilici da vidim i kako izgledaju pripreme za jedan elitni banket na jednom tako nesvakidašnjem mestu.

POGLEDAJ I: VILA EFRUSI BARONICE ROTŠILD FOTO

Moja prva misao, kada sam zakoračio u vrtove, bila je da moja majka ovo jednostavno mora da vidi. Ne radi se o želji svakog dobrog sina da omogući majci da vidi sveta, reč je o tome da je moja majka rođeni baštovanski čarobnjak što će vam potvrditi svako ko je bio u prilici da na njenoj erdoglijskoj terasi u Kragujevcu od svega nekoliko kvadratnih metara, popije kafu. Ima urođeni smisao za lepo i prste gorske vile na čiji dodir cveta baš sve.

Istoričar umetnosti u meni dužan je da vam ovo saopšti – izgradnja vile trajala je 1905. do 1912. a baronica Rotšild se pokazala kao izuzetno zahtevan naručilac. Odbila je brojne planove i predloge mnogih čuvenih arhitekata pre nego se odlučila za nacrt Žan Marsela Obirtana koji je uz pomoć saradnika Arona Mesije, uspeo da sintetizuje eklektične baronesine zamisli u jednu neoklasicističku celinu nalik venecijanskim palatama.
Vila je okružena sa devet tematskih vrtova – firentinskim, španskim, francuskim, egzotičnim, kamenim, japanskim, ružičnjakom, provansalskim i vrtom Sevr ... koji su urađeni po zamislima pejzažnog arhitekte Ahila Dišena.

Vrtovi su organizovani tako da obrazuju oblik broda gledano s balkona vile koji mu dođe kao most na brodu s čije se obe bočne strane vidi more. Nadahnuti su baronesinim krstarenjem brodom Île de France a 30 baštovana koji su radili na održavanju vrtova bili su obučeni u mornarske uniforme.

Teren je bio stenovit tako da je kreiranje vrtova bio kolosalni posao koji je zahtevao miniranje terena i dovlačenje ogromnih količina zemlje, na čemu je bilo angažovano nekoliko stotina italijanskih radnika.
Francuski vrt zauzima prostor ispred same vile. Sa strane, na nešto nižem terenu od francuskog vrta nalazi se firentinski vrt sa bazenima sa vodenim ljiljanima i drugim vodenim biljkama i jednim veštačkim grotom (pećinom) u kome je smeštena statua efeba. Na skroz suprotnom kraju parka je brdo pokriveno šumom čempresa koji okružuju repliku Ljubavnog hrama iz versajskog Velikog trianona. U podnožju hrama nalazi se vodena kaskada u obliku stepeništa koja se uliva u bazen velike muzičke fontane čiji se mlazevi pokreću na svakih 20 minuta i „plešu“ u ritmu poznatih melodija klasične muzike i baleta.

POGLEDAJ I: VILA EFRUSI BARONICE ROTŠILD FOTO

U nivoima koji se spuštaju oko francuskog vrta nalaze se senoviti španski vrt sa aromatičnim biljkama, zatim lapidarijum ili kameni vrt u kome su, sred gustog rastinja, razbacani arhitektonski ostaci s antičkih i srednjevekovnih građevina, a na kameni vrt nadovezuje se japanski sa karakterističnim drvenim paviljonom, mostom i šumom bambusa. U egzotičnom vrtu nalaze se ogromni kaktusi i druge retke biljke a ružičnjakom dominira ružičasta boja, omiljena boja baronese Rotšild u koju je okrečena i sama vila, dajući tako čitavom tom kompleksu frivolnu atmosferu Fragonarovih i Vatoovih platna.

Za života baronice Beatrise imanjem su slobodno šetale životinje iz njenog privatnog zoološkog vrta – egzotične vrste ptica, majmuni, mungosi, gazele, antilope ... a po svedočenjima onih koji su imali sreću da budu gosti na njenim banketima, nije bilo ni malo čudno da pored bazena osvetljenih mesečinom zateknete balerinu koja pleše na Šopenovu muziku. Jedan francuski pesnik, Beatrisin gost, zabeležio je da je na jednom takvom banketu pored bazena na mesečini plesala čuvena Ana Pavlova.

Mnogo sam se krivio, čučao, istezao, pentrao, kako bih po vrućini i uprkos brojnim turistima, koji su mi uporno uskakali u baš svaki kadar koji sam hteo da ovekovečim, i zaslepljujućoj svetlosti južnjačkog letnjeg dana, napravio što više dobrih snimaka. Poseta s proleća ili rane jeseni je bolja ideja. Do kraja prve posete, tokom koje sam bio prinuđen da kroz unutrašnjost vile samo protrčim jer sam bio preopčinjen vrtovima, za banket je već sve bilo spremno. Ukrao sam nečiji snimak da dočaram atmosferu, meni je bilo neprijatno da se muvam oko upicanjenih konobara koji su pregledali i nameštali poslednje detalje.

Ovo je putopis sa lepim obrtom. Ne samo da sam se dve godine kasnije preselio u neposrednu blizinu ovog predivnog mesta, već sam uspeo da tamo odvedem i majku. Vila Efrusi de Rotšild bila mi je prva na spisku za obilazak koji sam napravio kada je došla da me poseti.

Mislim da više od svih biranih prideva i vešto sklopljenih rečenica opterećenih beskrajnim satima provedenih u biblioteci nad umetničkim monografijama, kakve bi možda išle uz atmosferu ovog mesta, njeno jednostavno oduševljenje otkriva mnogo više od svega što sam napisao -
„Jao, Đoleeee! U životu se ovoliko lepote nagledala nisam! I ništa više da ne vidim, dovoljno sam videla!“