Rijana: Pravo na oproštaj
Pevačica je prvih nekoliko godine svoje galopske karijere nosila etiketu “čudo sa Barbadosa”. Posle toga je postala žrtva. Najpoznatija VIP žrtva planete. Fotografije njenog lica nakon što je Kris izgubio kontrolu za manje od 24 sata obišle su svet. Saosećanje je predstavljalo stvar globalnog konsenzusa. Kris Braun je nasilnik, Rijana je žrtva nasilnika. Svaka žena može postati Rijana. Pomozimo ženama. Budimo društveno odgovorni.
Ovim refrenima ili parolama nema se šta progovoriti. Da, žene jesu žrtve nasilja i potrebno im je ohrabrenje da o tome progovore, da izađu iz sopstvena četiri zida očaja i suprotstave se. Agresivni muškarci su nemoćna stoka budući da je agresija uvek posledica nemoći i inferiornosti. Međutim, Rijana i Kris su se pomirili.
Uprkos nasilju i uprkos kazni koja je podrazumevala precizno definisanu udaljenost koju reper ni za milimetar ne sme da prekorači kada se u vidokrugu pojavi Rijana. Ali, par se ponovo sreo u krevetu pre nego što je zabrana istekla. Mediji su razočarani, fanovi su razočarani, ceo svet je razočaran. To što je Rijana oprostila Krisu, ostatak planete još uvek nije. I to je štaviše u redu, ali ono što zbunjuje zapravo je činjenica da je i “žrtva” sada meta udruženog gneva.
Ceo slučaj predstavlja komičnu osvetu globalne političke korektnosti. Aktivizam je pojeo privatne živote podjednako halapljivo kao i tabloidi. Institucije su se našle tamo gde im mesto nije ponašajući se kao ozbiljni, zakonom zaštićeni paparaci. Oni koji nisu prinuđeni da čuče u žbunju.
Sve je postalo pitanje “prava”. Administracija i privatnost, administracija i ljubav, administracija i emocije. Ima li “žrtva” pravo da voli i dalje? Ima li pravo da oprosti ono što je svet proglasio neoprostivim i, što je još važnije, da li je svesna kakvu poruku šalje svojim oprostom? Šta je bitnije – osećanje ili poruka, sopstveni život ili društveni angažman?
Javne ličnosti optrećene su novom količinom balasta. Ovakav rezime morao je isprovocirati Rijanu da se zapita da li je uopšte trebalo da traži podršku društva. Kao i mnoge druge žene koje su oprostile “nasilnicima” verujući u drugu šansu ili prosto znajući da je reč o incidentu a ne o tipičnom ponašanju njihovih muževa i ljubavnika. Žrtva postaje vlasništvo zaštitnika, svojevrsno javno dobro, pretučeno dete koje zahteva konstantnu prismotru. Na kraju je zlostavljana morala da da uzme zlostavljača u zaštitu. Znate, Kris i nije tako loš...
Nepodnošljiva je ta lakoća etiketiranja. Dobre vile poltičke korektnosti izabcuju parole istom brzinom kao i najrigidniji protivnici ljudskih prava – tradicionalisti, zatucana rulja, huligani. Samo im se repertoari razlikuju. Jedni se bave “nasilnicima”, “zlostavljačima” i “žrtvama”, ne vodeći računa o tome da se te reči od prekomerne i besmislene upotrebe mogu izlizati i izgubiti značenje, drugi “pederčinama”, “čamugama”, “ženturačama”.
Kao i uvek, presudno je pitanje mere. Kada se zaustviti i koliko daleko otići jer niko, bukvalno niko ne može sa sigurnošću da zna šta se dešava između dvoje ljudi kada ostanu sami. Šta je sadmozaohistička relacija, šta incident, a šta socijalna tragedija.
Na ruševinama Rijanine spavaće sobe, društvo je želelo da saoseća, pati i podržava. Da posipa rane šećerom. Ponovo podizanje zida liči na teranje gostiju sa žurke. Ko ne bi bio besan?