Živeti kao sav normalan polusvet

0

Nisam ni osetio kada su me odžeparili u autobusu. Majstorski rad, ruka laka, kao političarska u državnoj kasi. Primetio sam to tek kada sam uveče hteo da izvadim neki račun iz novčanika i nisam uspeo

A i kako bih, kada novčanika nije bilo? Kao ni vozačke dozvole, bankovnih kartica, lične karte i drugih dokumenata koje sam u njemu nosio. Iste večeri sam putem telefona blokirao kartice i sprečio dodatnu štetu. Međutim, ostao mi je teži deo posla – pribavljanje novih dokumenata.
Sutra ujutru prvo sam skoknuo do banke jer sam, zbog prirode problema, ostao bez dinara. Na šalteru me je dočekala zbunjena starija gospođa koja nikako nije razumela odakle mi ideja da bi mi mogla izdati novu karticu ili isplatiti moj sopstveni novac sa računa bez važeće, a kamoli bez ikakve lične karte.

– Ali, gospođo, kažem vam, ukrali su mi novčanik i sva dokumenta u njemu.
– Žao mi je, ne mogu vam nikako pomoći ako nemate ličnu kartu kod sebe!
– Ne mogu ni da izvadim novu bez para. Koje su tu, kod vas. Moje pare. Krvavo zarađene.
– Stvarno mi je žao, ali čim izvadite novu ličnu kartu, dođite i odmah ćemo vam isplatiti sve što imate.
– A da nemate 1000 dinara na zajam? Vraćam za neki dan, čim dobijem novu ličnu kartu!
Tresak zatvaranja prozorčeta na šalteru bio je za mene dovoljan znak da tu više nisam poželjan.
Rešio sam da ipak pokušam da izvadim novu ličnu kartu bez para, pa sam prošetao do stanice MUP.

U šalter sali dočekala me je bliznakinja gospođe iz banke koja takođe nije mogla da shvati odakle mi hrabrost da uopšte pitam da li bi mi izdali novi dokument bez prethodnog podmirivanja po raznim imaginarnim osnovama kao što su troškovi izdavanja, precenjeni bar deset puta, neka taksa i troškovi banjskog lečenja penzionisanih službenika ove institucije.

– Molim vas, shvatite me! Ukrali su mi novčanik i u njemu novac, dokumenta. Sve. U banci su me odbili, bez pardona. Ne mogu da dobijem svoj novac dok im ne odnesem novi dokument.
– A vi onda pozajmite od nekoga novac, pa dođite! Ja tu stvarno ne mogu ništa.
Odlučio sam da pokušam da zaigram na kartu sentimentalnosti, iako sam znao da to nije opcija u slučaju šalterskih službenika, posebno ne onih u državnoj službi:
– Nemam od koga, gospođo. Sam sam na svetu, bez igde ikoga, ako ne računamo troje dece koje mi je žena ostavila kada je otišla u Ameriku sa nekim košarkašem. Pre nego što su oboje poginuli u avionskoj nesreći. Sva ostala rodbina mi je pomrla od gladi, teških bolesti ili izginula u brojnim ratovima koji su se u poslednje vreme vodili na ovim našim nesrećnim prosto…
– Pauza!

Tresak šaltera u stanici MUP nešto je glasniji od onog u banci. Valjda zbog bolje akustike. Ipak su državne službe smeštene u staru, solidnu gradnju. Dobar je osećaj znati da ti država počiva na čvrstim temeljima.

Izašao sam iz zgrade MUP i seo pedesetak metara dalje, uz metalnu ogradu koja okružuje parkić i stavio kapu pored sebe na trotoar. Prethodno sam usput na trafici pozajmio marker i na kartonu koji sam našao na ulici napisao „Udelite koji dinar čoveku koji je ostao bez novčanika i nema para da izvadi nova dokumenta.“

Ne znam u čemu je caka, ali ljudi vole kada se konstruktivno prosi i kada prosjaci sakupljaju pare za nešto korisno, a ne samo za hranu i te dosadne, prizemne, osnovne životne potrebe. Da li zato, ili zbog toga što sam prirodno nalik na socijalni slučaj, pare su počele da kaplju i za samo sat vremena imao sam već 500 dinara. Za još pola sata sakupio sam i svih 1000 i krenuo nazad ka stanici da trijumfalno podnesem zahtev i uplatim sve precenjene takse.

Međutim, na pola puta, nešto u meni je kvrcnulo: čekaj bre, pa čemu sve to? Da vadim novu ličnu kartu i pišem izjavu o ukradenoj staroj da bih izvadio nove bankovne kartice, a sve to da bih dobio mogućnost da nastavim da robujem sistemu koji te nemilosrdno odbaci čim malo popustiš, kao dotrajali šraf? Ne! To je za kukavice. Evo prave stvari za nas hrabre preduzetnike, spremne na inovacije i poslovni rizik!

Vratio sam se po odbačeni natpis i premestio se tri ulice niže. Do uveče sam imao 2000 dinara, što je više nego što bih zaradio poštenim radom u firmi. Sutradan sam počeo rano ujutru i zaradio skoro duplo više za ceo dan. Spremio sam i nove natpise: „Sakupljam pare za neke knjižurine“, „Pomozite u borbi protiv apstinencije“ i „Želim da crknem prežderavajući se kokica. Omogućite mi to!“. Ova poslednja se pokazala kao najefikasnija – pare su samo pljuštale.
Odlučio sam da nastavim sa ovakvim načinom života, trajno odbacim okove konformizma i ostanem slobodan, bez kartica, ličnih dokumenata i ostalih gluposti kojima se nepotrebno opterećujemo i sebi otežavamo stvari. Jer, šta će mi sve to, stvarno?

Bar dok se ne razbolim, pa mi ne zatreba zdravstvena knjižica. A neću. Valjda.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.