Kažeš "spektakl", misliš RAMMSTEIN!

0

Muzički, scenski, energetski… Iz bilo kog ugla da posmatrate ono što Rammstein radi, spektakl je prava reč koja može da opiše svaki njihov nastup. Drugi put u Beogradu, ovi fantastični Nemci su uspeli da nas obore s nogu koncertom u Kombank Areni.

Rammstein polako prevazilazi bend, i lagano ali sigurno postaje institucija, fenomen koji je uvek u stanju da okupi oko sebe desetine hiljada ljudi, različitih profila i godina, koji su spremni da dožive nešto drugačije, i žele da dožive nešto što će uvek pamtiti. I ovaj koncert je još jedan dokaz za to, jer su, bez sumnje, uspeli da još jednom ostave nepodeljenu publiku. Ravnodušnih nema.

Na njihove koncerte možete bez griže savesti da odete i ako ne slušate metal. Oni nisu bend za široke narodne mase, ali nekako uvek uspeju da napune Arenu. Razlog je očigledan.
Osim kvaliteta koji im niko ne može osporiti, način na koji i zvukom i „slikom“ predstavljaju svoju muziku je prijemčiv svima, iako vrlo često šokantan.
Ali stiče se utisak da, iako delovi te predstave koju izvode na svojim nastupima po nečijim kriterijumima prelaze granice, sve to toliko dobro uklapaju u svoj imidž da im se na kraju nikad ništa ne zameri.
Novi Beograd je bio preplavljen „crnim majicama“ satima pred koncert, ali je bio fantastično videti koliko je različitih generacija i različitih ljudi, voli i poštuje ovu fantastičnu ekipu. Od klinaca koje su roditelji „zadojili“ njihovim zvukom, do sredovečne gospode (doduše, u manjem broju) koja su se na pravi način podsetila kako izgleda nastup jednog tako velikog benda. A veliki su, na više nivoa.

Kada postanete ozbiljan fan, postane suvišno da pričate o tome koliko dobrih pesama su u stanju da iznedre. Tada počnete da shvatate koliko je važno to što svaku pesmu predstave na poseban način, uvek dobrim spotovima, a na nastupima posebnom scenografijom i uz ozbiljne efekte.

Pirotehnika, u njihovom slučaju, nije zamazivanje očiju. Ona ne zamenjuje njihovu energiju, ona je prati i pojačava. Bez njih, takvih kakvi jesu, i bez energije koju i same pesme nose, nikakva bina, svetla niti bilo kakav vatromet ne bi mogli da nas pomere s mesta.

A kakvi su, izbliza, nekolicina (nas) presrećnih fanova imala je šanse da vidi pre samog nastupa. Nemačka preciznost i osećaj odgovornosti prema fanovima su prvo što vam „bode oči“ kada dobijete šansu da ovim legendama priđete. Detaljne instrukcije za meet&greet ispoštovane su do poslednje tačke, sa obe strane. Fanovi nisu kasnili, bili su potpuno spremni za ovaj susret, a oni su se pojavili na vreme, i iako sigurno skoncentrisani samo za ono što ih očekuje, bili spremni da se sa svakim fotografišu, da potpišu CD, majicu, zastavu…

Gitarista Paul Landers i ovog puta se nekako izdvojio po raspoloženju, najviše je ćaskao sa fanovima, sa osmehom se družio sa svima nama. Ostatak ekipe, manje više „ozbiljan“, no, valjda je to očekivano za period pred sam izlazak na scenu. Frontmen se poslednji pojavio u prostoriji, i očekivano izazvao najveću pažnju i poneki uzdah (bar kod ženskog dela „ekipe“). I tako, licem u lice, bude vam jasno zašto je to što jeste. Harizmatičnom Tillu je dovoljno samo da se pojavi, da bi ostavio jak utisak.

Predstavnici njihovog fan kluba u Srbiji, dvoje srećnika koji su ovu čast zaslužili pevanjem njihovih pesama na radiju B92, nekoliko fanova iz Ukrajine, Turske, Crne Gore, „mutter“ sa energijom tinejdžerke koja jako dobro razume koliko je važan i jak doživljaj prići ovim ekscentričnim i energičnim ljudima, koji su svojom muzikom zapalili svet.
U pozadini ovog druženja čuli su se zvuci iz sale, hiljade fanova zagrevalo se za spektakl uz DJ Džoa Leca iz sastava „Combichrist“. Sa osmehom „oko glave“, fotografijama i potpisanim diskovima, već sada puni utisaka, „srećnici“ su krenuli ka svojim mestima, a već uveliko spremni, članovi benda su se uputili ka bini.

Opet, nemački precizno, tačno u 20.45h, svetla u Areni su se pogasila…
Kada je set lista na ovoj turneji u pitanju, ni tu nema previše iznenađenja. Svi dosadašnji koncerti „Wir halten das Tempo“ turneje počinjali su pesmom Ich tu der weh sa njihovog poslednjeg studijskog izdanja „Liebe ist für alle da“, pa tako i ovaj.
Dobro probranih 18 pesama koje su se našle i na kompilaciji „Made in Germany 1995–2011“, čekalo nas je i ove večeri u Beogradu. Paljenje Arene počelo je od prve pesme. Opet, fantastična bina, koja je toliko puta promenila „lice“ da niste ni sigurni ko će se odakle pojaviti ili gde će završiti.
Pevač, frontmen, čovek za kojim se vrišti s razlogom, Till Lindeman, spustio se „sa neba“ na binu, u čupavoj roze „bundici“ preko crnog kožnog prsluka. Arena je hučala od aplauza, i od fan pita do poslednjeg nivoa sale, svi su već tad bili na nogama.

Wollt ihr das Bett in Flammen sehen? povukla je preko 15 hiljada ljudi da zajedno pevaju „Rammstein!“, a zatim je usledio jedan od njihovih najvećih hitova Keine Lust sa albuma „Reise, Reise!“ Oduševljenje već na prvim, vrlo prepoznaljivim uvodnim tonovima Sehnsucht“, a onda i fantastiča Asche zu Aschena kojoj su gitaristima goreli stalci za mikrofone.
Bez reči su prelazili sa pesme na pesmu. Plan je poštovan do poslednjeg detalja, nije, već tada, bilo mesta za bilo kakve greške.

Kada pokušavate da uklopite toliko efekata, vatre i „opasnih“ rekvizita, morate da budete hiruški precizni, (nemački) tačni i maksimalno skoncentrisani.

Funkcionisali su kao sat, već odavno dovoljno uvežbani za sve te akrobacije, ali su, bez obzira na to, isijavali dobrom energijom. Oni nisu „samo“ veliki profesionalci. Svaki mišić na njihovim telima, svaki gest, pokret i pogled govore da su zaista „celi“ u tome što rade, da vole tu binu i da znaju da pokrenu masu. Svi ti efekti jesu fascinantni i sve to izgleda jako dobro. Ali oni su, svi ponaosob, toliko vidljivo, upadljivo energični i sjajni, da vam se čini da bi i na sceni sa jednim reflektorom mogli da ostave tisak na vas.
Svetlela je Arena na Feuer frei!, „požar“ na bini je grejao lica ne samo nama u fan pitu, već i onima koji su bili na zadnjem delu sale. A zatim je usledila pesma koju su mnogi čekali dugo da čuju ali i „vide“ uživo prvi put.

Na prošlom koncertu u Beogradu, Mail Teil nije imala svoje mesto, ali ovog puta je bilo vremena i za ovaj neobičan scenario… Christian „Flake“ Riedel, ekscentrični klavijaturista benda koji veći deo koncerta uvek provede šetajući na pokretnoj traci dok svira, pojavio se u velikom loncu na bini… Till, kao „kuvar“, sa mikrofonom/nožem, a onda i bacačem plamena kojim je podgrevao isti tak lonac, dok se Flake krio unutra. Sa bine je „bežao“ praćen malim eksplozijama, zapaljen… A i to je samo jedan mali deo svega onoga što smo videli. Taman kada mislite da vas više ne mogu iznenaditi, i da ste videli dovoljno, bina se promeni, a oni se spreme da vas pomere još koji put.
Ohne dich“, „Wiener Blut“, „Du riechst so gut, uveli su lagano vrhunac koncerta. Ako uopšte možemo tako da kažemo, s obzirom na činjenicu da sa njima od prve do poslednje sekunde imate utisak da ne može bolje. Još jedna „vatrena“ iz 2005.godine, „Benzin“, pa se koračalo u mestu saLinks 2-3-4 a onda najveći hit koji su ikada snimili ipo kojem ih prepoznaju u celom svetu…

Du Hast je,kao i prošli put, počela publika. Ceo prvi deo pesme u glas je otpevala cela Arena. Dovoljno da se naježite, oduševite i onda zajedno sa Tillom nastavite da pevate ovu fantastičnu stvar iz davne 97.godine.

Još malo “šokova” za publiku uz Buch Dich”, izdignutu platformu na kojoj su Till i Flake glumili, pa, recimo – „odnos“, dok je Till „doživljavao vrhunac“ po publici, da se fino izrazimo…
(Planirano) regularni deo koncerta završen je još jednim neverovatnim hitom sa albuma “Mutter”, Ich will.

Na bis su se vratili opet samo Flake i Till, i samo uz (stari) klavir i samo dva crvena reflektora, odsvirali su fantastičnu Mein Herz brennt“. Cela Arena je opet pevala sa rukama u vazduhu. Bend se vratio da zajedno odsvirajuSonne, a onda opet spektakularan kraj uz Pussy, roze “top” iz kojeg izlazi pena (ne moramo valjda da objašnjavamo simboliku…), još vatrometa i energije, i jedno “Mi volimo vas” na srpskom.

Till Lindemann, Richard Z. Kruspe, Paul H. Landers, Oliver „Ollie“ Riedel, Christoph „Doom“ Schneider i Christian „Flake“ Lorenz poklonili su se publici uz zaglušujuć aplauz u kojem je učesvovalo preko 15 hiljada duša. Niko nije izašao ranije, niko nije sedeo, svi su, sve vreme, bili učesnici ovog fantastičnog događaja. Svi će pamtiti i stalke koji gore, i gitare iz kojih izlazi plamen, i Kristijanovu pokretnu traku, lonac, bacače plamena i roze topove i penu i vatromete… I svi će pamtiti tu toplinu na licu, i energiju koju su pokupili od članova benda. Svi će pamtiti momente u kojima je cela Arena pevala u glas. Zato valjda nema smisla da pokušavamo da vam prenesemo svaki “važan” moment koncerta, previše ih je.
Ovi fantastični ljudi i veliki profesionalci su očigledno zaradili svoju popularnost, i nije nimalo čudno što toliko hala uspevaju da napune gde god da odu. Nije čudno ni to što je arena opet bila puna. Nije čudno ni to što mnogi od nas već sad jedva čekaju da momci zakažu još neki koncert u Beogradu. Gotovo da nam već nedostaju, dok putuju ka Sloveniji gde ih čeka sledeći nastup.
Oni nisu bend, oni su institucija. Ovo nije bio koncert, ovo je bio doživljaj koji se pamti. Ovo nije bio spektakl. Ovo je bio RAMMSTEIN.

Foto: Facebook – Till Lindemann, Ljiljana Zdravković

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.