Šta sve može da ti se desi u Beogradu kad si trapav

0

Počelo je tako što sam, zbog sopstvene trapavosti, slomio šaku. Srećom, levu, kojom samo pišem, jedem i radim još neke gluposti. Desnica je ostala netaknuta. Iako je povreda bila neznatna, zagipsali su me od prstiju pa skoro do lakta leve ruke.

Prvi je saznao kolega Miki, kome sam putem telefona potanko objasnio da sam nosio neki nameštaj i da je došlo do nesrećnog slučaja u kome je isti taj nestašni nameštaj iznenada skočio sa kolica i priklještio mi šaku između zida i sebe samog.

Miki je promrmljao da mu je žao i da mi želi brz oporavak.

Kroz pola sata pozvao me je kolega Baki. Zvučao je zabrinuto. Krenuo je nekako izokola, vidim nešto bi da me pita, al nikako. Reko: „Baki, druže, pitaj slobodno šta te zanima – naši smo.“ A Baki će, onako oprezno: „Oooooovaj, čuo sam da si imao neku saobraćajnu nesreću?“. Ima istine – nameštaj koji mi je pao na ruku vozili smo kroz dvorište na tipičnim zidarskim kolicima. Zelenim. Sa jednim točkom. Ne želeći da uplašim kolegu, pokušao sam da objasnim: „ne, ne, kakvi, nosili smo neki nameštaj…“ ali Baki se nije dao uveriti: „Ma, dobro si prošao! Sreća pa sad postoje ovi erbegovi. Ranije su ljudi ginuli ko muve!“ i prekinuo vezu.

15 minuta kasnije, opet je zazvonio mobilni. I opet. I još par puta, dok nisam stigao da se javim, jer mi je ona čitava ruka bila sva umazana čokoladom.

Bila je to komšinica Milica. Ona je odmah prešla na stvar: „Ma, je l' to istina? Je l' istina, komšija?“ Nisam baš bio siguran šta me pita, pa sam pokušao da razjasnim: „Misliš, ovo o saobraćajnoj nesreći? Ni blizu, u pitanju je nešto sasvim dru…“ Milica je odlučno nastavila, bez imalo interesovanja za moje izgovore: „Čula sam malopre od trafikantkinje da si pokušao da se ubiješ zbog bivše devojke! Moj ti je savet: nađi novu, izdivljaj se malo i da vidiš kako će sve da prođe! Ajde, ljubi te Mica!

U međuvremenu, stiglo je nekoliko sms-ova podrške, kao: „Ogi, volimo te i želimo ti brz izlazak iz ludnice! Tvoje sestre“ zatim „Ako već nameravaš da se ubiješ lekovima, potrebno je da uzmeš pravu dozu, ni premalo, ni previše. Jadniče“ i jedna kratka, ali jezgrovita: „Svinjo“. Da, ova poslednja bila je od bivše devojke.

Zatim me je pozvao stari drug iz detinjstva, Joca, koga nisam video najmanje 15 godina. Džentlmenski preskočivši uvod, i on je krenuo pravo u glavu: „Šta je, batice, dosadile ti matorke, a? Čitao sam kod Pere na Fejsbuku – rekao mu neko u Maksiju – da su te uhvatili sa nekom maloletnicom flanti-granti, ili tako nekako. A? Pa kako ti uspeva, čoveče? Car si, majke mi!“ Tada se veza prekinula. Tačnije, ja sam je prekinuo.

A onda je zazvonio i fiksni telefon, već godinama vidno zapostavljan. Nekako sam skinuo paučinu sa slušalice. Baba Rajka iz starog kraja htela je da čuje šta mi se to dogodilo i zašto su me uhapsili. Pomislio sam da je sve to otišlo već predaleko, ali nisam mogao da odolim da je pitam odakle joj ta informacija. „Je l' se sećaš baba Stane sa Krsta, one iz susednog dvorišta? E, njen unuk ima onaj… Hilter… ma ono, za poruke, na kompjuteru, pa je video kod neke drugarice sa fakulteta…

Pošto se stvar već previše zahuktala, rešio sam da je (s oproštenjem) uzmem u svoje ruke, tačnije u ruku, i prekinem te glasine. Odmah sam na Facebook okačio status: „Ne brinite, živ sam, u zatvorskoj bolnici. Čekam suđenje, a u međuvremenu mi ispiraju creva i presađuju jetru, ali sve vas volim!

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.