Singerica

0

Ovakva mašina je, slobodno mogu reći, predmet bez koga ne bih mogla da zamislim svoje detinjstvo i mladost. Imale su je skoro sve bake, a mahom su ih donosile u miraz.

Znam, verovatno mislite da imam 100 godina i da sam dok sam pila pevala onu čuvenu

„Sedela sam za mašinom šila sam,
Pitali me oficiri čija sam…“

Istina je malo drugačija. Nisam stogodišnjakinja zabrađena maramom, nisam oficire ni videla sem na slici, već sam kod pokojne bake provela sate uz nju učeći da šijem i sama sebi prekrajam suknje i pantalone.

Kako je sve počelo. Prilično smešno s obzirom na činjenicu da nisam umela ni iglu da ubodem u nju. Baka mi je pomogla, naravno, a onda je krenuo haos. Uništila sam gomilu krpa, starih majica, svašta nešto na čemu je moglo da se vežba.

Moj prvi pravi šnajderski poduhvat bilo je kraćenje moje stare suknje. Suknja je šivena kada sam bila osnovna škola, a ja sam tada, kao srednjoškolka, želela da je dovedem u red, tačnije napravim od nje mini suknju. To sređivanje suknje je baš potrajalo. Tačnije tri dana. Da stvar bude još bolja, uspela sam. Trajalo je, ali se isplatilo.

Kasnije su počele da se noše farmerke sa elastinom koje su se mnogima brzo širile pa je bilo potrebno da se dodatno tesne. Tu sam nastupala ja i bila glavna krojačica svim svojim školskim drugaricama. Kratile smo, sužavale, menjale… Bilo je samo važno da na kraju bude sve kako smo zamislile.

Nekada je šnajderske poslove za mene radila moja sestra Milica, a kasnije i ja sama.

Danas je ova mašina negde u nekoj šupi, a ja sam završila sa svojim šnajderskim zanatom jer, iskreno, ne umem da koristim ove električne mašine.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.