Šta dobijamo za 30.000 evra, koliko za života ostavimo RFZO
Taj osiguranik za svoje pare u Domu zdravlja dobije neljubaznu šalterušu, nejavljanje na telefon na koji se zakazuju pregledi, a kada Sizifovom upornošću posle nekoliko dana okretanja natera sestre da dignu slušalicu kao nagradu dobija i mogućnost da zakaže pregled kod lekara opšte prakse mesec dana unapred jer ranije ne može da stigne na red. Podrazumeva se da kada dođe u zakazano vreme čeka bar sat i po do dva da bi ga lekar primio ali pakao nastaje tek po ulasku u ordinaciju.
Ali ipak, svi vi koji biste, da možete, tih 7.600 dinara ostavljali sa strane pa ih korisitli za privatne bolnice kada vam to zatreba, ste zlobnici koji žele da naruše socijalni mir tako što bi sve te posvećene medicinske sestre i lekare ostavili bez posla. Nije bitno to što se od vaših para za zdravstveno ne odvaja ni za lekove, pa ih kad legnete u bolnicu često morate dokupljivati, niti što zubar nema materijala za običnu plombu – našem zdravstvenom fondu toliko fali novac da morate plaćati participaciju za lekove koje uzimate na recept.
Dakle, ako uzimate jednu vrstu leka mesečno to je još 600 dinara godišnje na onu vašu sumu od 91.200 dinara, mada hronični bolesnici često koriste više lekova u kombinaciji. Uzmimo na primer dijabetičare. Veliki broj njih koristi dve vrste inslulina – jedan kao podlogu za 24h koji traje duže od drugog, koji se uzima pred svaki obrok. Naravno, to je već zastareo lek, u razvijenim zemljama trudnice i deca zavisna od insulina dobijaju insulinske pumpe koje imitiraju rad pankreasa i skoro u potpunosti uklanjaju opasnosti od komplikacija nastalih usled povišenog šećera. Tako na primer Fond zdravstvenog osiguranja u Sloveniji (koja ima više nego tri puta manju populaciju od nas) raspolaže sa 2.000 pumpi, a Izrael koji je populacijski istovetan sa Srbijom ima 9.000 pumpi.
Šta mislite koliko mi imamo?
Oko 400, i naravno potrebu za pronalaženjem debele veze da bi je dobili (dakle, dodajte na onih 91.800 dinara još nekoliko hiljada evra za podmićivanje). Pri tom, naša država sada racionalizuje izdavanje lekova pa broj insulinskih pumpi verovatno ni neće rasti.
Koga briga što većina dijabetičara najviše umire od otkazivanja bubrega, a što pacijenti koji su na pumpi gotovo nikada ne završe na dijalizi, jer im bubrezi ostaju zdravi?
I koga briga što dva meseca terapije pacijenta na dijalizi koštaju koliko insulinska pumpa i ceo potrošni materijal za godinu dana?
Ne, oni imaju svoju ideju racionalizacije. Dakle, nećemo pričati o za nas naučno-fantastičnim izumima poput pumpe. Vratimo se na obične lekove. Pošto je sprovedena racionalizacija, lekari opšte prakse pacijentima koji boluju od hroničnih bolesti pišu recepte računajući njihovu potrošnju lekova na osnovu terapije koju je propisao lekar specijalista. To znači da ne možete doći po recept za lek ako niste pri kraju sa istim. U stvari, možete, ali vratićete se kući praznih ruku.
Objasnićemo problem opet na primeru dijabetičara. Pretpostavimo da je pacijent istrošio insulin koji koristi pred obroke i došao po recepte za njega. On tada neće moći da dobije i recept za insulin koji koristi kao podlogu, jer mu je u kartonu napisano da bi ova vrsta insulina trebalo duže da mu traje. Dakle, on treba da proračuna kada će mu otprilike nestati taj insulin i da mesec i po dana pre tog datuma počne da okreće telefon u nadi da će mu se neko javiti i zakazati mu „pregled“ bar u roku od 30 dana. Ako koristi i treći lek, koji mu nestaje još kasnije, onda treba da zakaže i treći pregled i tako redom. To se zove racionalizacija.
Sve to ne bi bilo strašno da smo mi normalna zemlja, u kojoj ljudi ne padaju u nesvest u čekaonicama Domova zdravlja, u kojoj ne umiru pre nego što dođu na red za pregled aparatima koji su realno za staro gvožđe, u kojoj preko pacijenata u bolnicama redovno noću ne prelaze bubašvabe... Sve bi to možda bilo podnošljivo i donekle opravdano da mediji stalno ne pišu o malverzacijama u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, pa čak i tome da se od naših para potplaćuju i korumpirani novinari „da ne diraju“ koga ne treba.
Ovo smo saznali kada je grupa zaposlenih u RFZO poslala otvoreno pismo jednom tabloidu u kojem stoji: “Obraćamo Vam se sa nadom da ćete objaviti članak u vezi kadrovskih rešenja u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, kao novinaru koji nije bio na platnom spisku RFZO- a. Svi novinari koji se bave zdravstvom bili su angažovani Ugovorom o delu u Savetu za reformu primarne zdravstvene zaštite RFZO, i to do 31.12.2012 godine, do Izveštaja Državne revizorske institucije, koja je ugovore o delu sa novinarima u svom Izveštaju, iznela kao nepravilnost, jer su ti ugovori o delu zaključeni sa trećim licem iz delokruga rada RFZO-a. Novinari su zadnjih nekoliko godina na osnovu navedenog ugovora, primali mesečnu nadoknadu od 50.000,00 dinara, da pišu pozitivno o direktoru RFZO-a. Mi, zaposleni u RFZO-u se nadamo da će novoizabrani direktor prof. Momčilo Babić sprovesti nova kadrovska rešenja“.
Sve ovo treba uzeti sa oprezom, jer danas više nikome ne možemo verovati. Pa opet, moramo se zapitati zašto tokom svog radnog veka ostavimo preko 30.000 evra nekoj instituciji čije poslovanje zapravo ne možemo da kontrolišemo? Da li je RFZO servis građana i da li bi njegovi zaposleni mogli da se ponašaju kao da su za NAŠ novac odgovorni prema nama, kao i svaka druga firma? I mimo svih pitanja o novcu koji nam je postao glavna briga, postavićemo najvažnije – koliko košta ljudski život? Recite nam da znamo.
Izvor: PrekoRamena.com