Eto, to vam je Evrovizija

0

Sa publikom od preko 100 miliona gledalaca Evrovizija je virtuelna industrija kojoj se raduju televizije i reklamne agencije, žuta štampa i bezbrojni barovi i pabovi.

Dok američka pop kultura doseže do svih, i najzabačenijih, delova sveta, napadajući i osvajajući strane kulture svojim filmovima, seks simbolima i hamburgerima, njeno žestoko blještavilo jednom godišnje bude nadjačano mega sjajem takmičenja za Pesmu Evrovizije, svojevrsnim tour de force Euro-trash.

Ovaj međunarodni muzički festival osnovan je 1956.kao čedo televizije u vreme kada je ova, tada još uvek mlad medij, idealistički viđena kao sredstvo ujedinjavanja raznolikih evropskih kultura putem muzike, makar na jedno veče. I, uprkos svoj plitkosti i kiču, ovaj plemeniti cilj još uvek je glavna pokretačka snaga Evrovizije, ili bar tako tvrde zvaničnici koji stoje iza čitavog projekta.


Sa publikom od preko 100 miliona gledalaca Evrovizija je virtuelna industrija kojoj se raduju televizije i reklamne agencije, žuta štampa i bezbrojni barovi i pabovi. Gejevi je vole. Oni koji se smatraju kulturno uzdignutim, prepuštaju joj se jedne noći godišnje u ime rodoljublja a običan svet terevenči uz smeh i suze po kućnim zabavama i barovima. Intelektualci je preziru kao najcrnju kulturološku pošast i, da bi demonstrirali svoj stav, to veče se odlučuju da posete neki visoko kulturni događaj, koji se održava u prostoru bez televizije (svejedno ih mnogi sumnjiče da se kriju kod kuće i da krišom prate prenos na TV). Priznati da vas je neka od pesama dirnula do suza bilo bi poniženje gore nego da se na ulici okliznete na pseće govno.

To je šljokičavi šoubiz događaj, nalik dodelama MTV nagrada, Oskara, Emija i Gremija, s jednom značajnom razlikom. Slični američki događaji usredsređeni su na, i oko, “zvezda” i orijentisani su na dodelu nagrada – najveće, najsjajnije zvezde pevaju svoje mega hitove u blještavilu potvrđenog uspeha, penjući se na pozornicu da prime počasti dodeljene im od strane poštovanih sudija i, da održe govor.

Evrovizija je, pak, sva o pesmi a ne o zvezdama. Ona je omaž melodiji nade i slave prilepljen pop pesmici. To je spektakl uživo na kome se dodeljuje samo jedna nagrada i to onome koga izglasa narod.

Kada se okupe u prestonici prošlogodišnjeg pobednika, sve te Barbike i dečarci sladunjavih, fotogeničnih osmeha, nadaju se da će ih jedna pevljiva pesmica čudesno uzdići do slave i bogatstva na način na koji je Waterloo 1974. vinuo ABBA-u među zvezde. Taj se trenutak smatra najblistavijim trenutkom u istoriji Evrovizije i još uvek ostaje kao nadahnuće bezbrojnim takmičarima koji sanjaju da bi im Evrovizija mogla doneti nešto više od besplatnog odmora i mnoštva tabloidnih naslovnih stranica kod kuće.

Svi su prethodno u svojim zemljama pobedili na nacionalnim takmičenjima i ostvarili kratkoročnu medijsku halabuku i zvezdani status na lokalnom nivou. Većina njih su pre toga bili manje više potpuni anonimusi. I, nakon 15 minuta slave, većina će ih se vratiti svojim redovnim aktivnostima ili će nastaviti da restorane i drugorazredne klubove snabdevaju beskrajnim lakim numerama koje će, većinu slušalaca, podstaći na pitanje – “Šta li se desilo sa njim/njom?”

Ono što Evroviziju čini tako magično privlačnom jeste mogućnost da pobednik izroni iz potpune nedođije. Kod Evrovizije se radi o amaterima koji stižu daleko i životnim snovima koji se ostvaruju preko noći. Godine 1998, jedan izraelski transseksualac, Dana Internacional, trijumfovala je nad malteškom devojkom u poslednjoj rundi glasanja svojim pevljivim disko notama. I dok će se mlada Maltežanka, kao i na hiljade gubitnika pre nje, okrenuti drugim životnim ciljevima, njihova stara izvođenja nalaze se večno zarobljena u električnom čistilištu TV signala u orbiti, plutajući svemirom. To su pesme koje će odnekuda izroniti godinama kasnije i zateći vas iznenađene – “Bože! Sećam se ovoga!” – uzviknućete s izrazom lica kao da ste upravo progutali kosku.



Evrovizija je takođe ozloglašena i po svojim kemp sledbenicima i opsednutim ljubiteljima trivija, koji znaju da odpevaju stihove svih dosadašnjih pobedničkih pesama i pamte detalje kojima ne bi trebalo dozvoliti da se zadrže u ljudskom mozgu. Ti čudaci uistinu živnu samo jedanput godišnje, a u međuvremenu dave kolege sa posla pričom o Evroviziji koju niko ne želi da sluša sem ako takmičenje samo što nije počelo za koji dan.

Kao i sladoled u Mekdonaldsu, Evrovizija je instant – puna nekorisnih kalorija u vidu mehurastih ljubavnih pesmica koje se rasprše brzinom kojoj je slatkoj pevačici potrebno da zabaci svoju dugu plavu kosu. Većinu pesama čujete samo jednom u životu, u noći TV prenosa. Sve se ocenjuju trenutačno, a u tom smislu, biti lep je vrlo poželjno.

Pesme su bez ikakve suštine. Sve deluju sumnjivo isfabrikovano, veštački i sladunjavo, neizostavno veselo i lako, savršeno za digestivni trakt tinejdžera. Ovde nema mračnog roka, mada je u suštini sve dozvoljeno i nikada ne znate s kakvom ludorijom će se pojaviti neka zemlja koju ne možete pronaći na karti (ukoliko ste Amerikanac, naravno).

Pesme su potpuno apolitične, podsećajući nas na vreme pre nego što su pop i rok muzičari postali “glasnogovornici mladih” koji organizuju dobrotvorne koncerte za rešavanje problema gladi u svetu. I, mada se stilistički međusobno mogu dosta razlikovati, zajedničko im je sledeće – pop destilisan do zašećerene optimistične esencije.

Po prvi put od 1974. takmičarima je 1999. dozvoljeno da pevaju na jeziku po izboru, i, sasvim predvidljivo, mnogi su se odlučili za engleski. U tom smislu Evrovizija može poslužiti kao globalna odskočna daska za evropske pop sastave. Nije vam potrebna diploma iz istorije da se prisetite kako su grupe poput Shocking Blue, Golden Earring i ABBA, svojevremeno osvojile automobilske radije i ostvarile planetaran uspeh otpevavši jednu svoju dobru pesmicu na engleskom.

Mada gledaoci Evroviziju tobože prate da bi se obavestili o trenutnim kretanjima i budućnosti popa (sledećoj supergrupi ili hit mejkeru), ono što u stvari dobijaju je nostalgija. Dobijaju mnoštvo pokušaja ABBA-e i Waterloo-a sa sve plavom Agnetom koja lagano meša u onim pripijenim plavim pantalonama.

Svako izdanje Evrovizije je puno iznenađenja i apsurdnih trenutaka, zagarantovanih širokom kulturološkom raznovrsnošću stilova koja je nepoznata asimilacionističkoj američkoj monokulturi. Pop kultura je, iznad svega, lokalna i neprevodiva, i uprkos svom tom torokanju o panevropskom jedinstvu i bratstvu, Evrovizija zapravo slavi nacionalizam, provincijalizam i parohijalizam. To rezultira nastupima neverovatno popularnim u zemljama porekla ali potpuno zagonetnim za sve ostale.

Vratimo se našim junakinjama Šarloti Nilson i Dani Internacional i finalu Pesme Evrovizije 29. maja 1999. u Tel Avivu (na ogorčenje i bučno negodovanje ortodoksnih Jevreja). Nilson je važila za jednog od favorita i u, do kraja neizvesnom glasanju, dramatično je pobedila suparnicu iz Islanda, Selmu Bjornstotir (koja je nastupila sa pesmom više nego simboličnog naslova – All Out Of Luck). Neki turski bend Sürpriz (!), koji je pevao na irvitu (jeziku kojim se priča u Izraelu), pesmicu pod nazivom Reise Nach Jerusalem (Put u Jerusalim), završio je na trećem mestu sa samo šest poena razlike u odnosu na drugoplasiranu pesmu.

Slatki britanski ženski kvintet (s više nego očiglednom sličnošću sa Spice Girls), držao se dobro sve do pred sam kraj da bi na kraju završio na razočaravajućem 14. mestu. Portugalija, sa svojim kosmatim hipi pevačem, dobila je samo 12 poena, i to svih 12 od sažaljive i večito nepredvidljive Francuske. Španija je završila na poslednjem mestu s jednim jedinim osvojenim poenom.

Shvativši da je pobedila, zanosna Šarlota prišla je svojoj rivalki s Islanda da je toplo, saučesnički i utešno zagrli.

Kada sve turske gajde, grčke oboe i harfe, harmonike i gitare utihnu na godinu dana, a najveći svetski pop cirkus spakuje svoju šatru, čovek ne može a da se ne zapita: kako ova balast uspeva da balansira na samo jednoj kratkoj pop pesmici koju, ako ste srećni (ili ne), čujete samo dvaput u životu?

Moguće je da za pobednika ima neka karijera, i mnogo ljubavi i suza, ali ne i previše poštovanja, makar ne onakvog kakvo se automatski ukazuje pobednicima i zvezdama u Americi, zemlji pobednika i zvezda.

Evrovizija je nesvarljiva a opet neverovatno pitka, što izgleda da ponekad demonstriraju i sami komentatori i pripiti prezenteri glasova (posebno holandski, o čemu svedoči njihov dionizijski način obraćanja) ili pak, britanski komentator koji čitavu stvar tretira sa skandaloznim nipodaštavanjem, zbog koga bi u Americi bio ne samo naglo isključen iz pograma, već bi i ostao bez posla a potom bio tužen.

Evrovizija ostaje profesionalno neprofesionalna kao i nemoguće neozbiljna, jedna opšta šega u svetu u kome stvari sve više postaju turobne i ozbiljne.

Na kraju ove magične noći, u kojoj joj se ostvario najveći san, Šarlota Nilson stajala je sama na sceni čekajući da joj neko nešto uruči. Pojavljuje se Dana Internacional, lepršajući u providnoj svetlucavoj haljini i gomili perja i nabadajući na vratolomnim štiklama. Sapliće se i pada pravo na zadnjicu. Svi pamte to, retko ko i pobednicu.

Sutra, kao da se ništa nije dogodilo.

Eto, to vam je Evrovizija.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.