Evrovizija – od konzervativizma do liberalizma

0

Gledajući stare evrovizijske snimke, čovek ne može a da se glasno ne nasmeje smešnim frizurama, garderobi pa i pesmama. Slušajući takmičenje iz 1958, na kome je čuveno Volare zauzela treće mesto a francuska pesma "Dors Mon Amour" prvo, čini se da sve pesme zvuče isto. Evrovizija je, u velikom obimu, društveni pečat vremena, merilo onoga što je društveno prihvatljivo, kao i odraz evropske kolektivne psihe.

U prvim godinama postojanja Evrovizija je shvatana s najvećom ozbiljnošću i poštovanjem. Publika bi dolazila u večernjim odelima i balskim haljinama. Pesme su uglavnom bile konzervativne, tek povremeno “zaiskrene” pratećim vokalima ili plesnom izvedbom. Ovo u suštini odražava konzervativnu kulturu Evrope tokom šezdesetih godina prošlog veka. Uprkos pojavljivanju “dece cveća” krajem šezdesetih, Evrovizija je ostala po strani. Hrabri pokušaji kulturne inovacije i etničkog pristupa (jugoslovenski Dubrovački trubaduri iz 1968.) potpuno su zanemareni u korist tradicionalnijih, “nevinijih” melodija.

Ovo stanje promenilo se 1974. godine s pobedom ABBA iz Švedske, koja se vidi kao prva velika evrovizijska prekretnica. Ne samo da je ABBA jedini evrovizijski pobednik koji je stekao svetsku slavu, već je i njihov nastup, uključujući i dirigenta odevenog kao Napoleon, označio kraj eri konzervativizma i početak jednog otvorenijeg doba za takmičenje u zapadnoj Evropi. I video prezentacija pesama i same pesme postali su duhovitiji, živopisniji i smeliji u duhu, “začinjene” pratećim vokalima i ekstravagantnom koreografijom.

Ovakvo stanje trajalo je do početka osamdesetih godina kada je takmičenje počelo da opada. Pravi razlozi opadanja popularnosti Evrovizije nisu sasvim jasni, ali se možda mogu svesti na loš menadžment: nije činjeno ništa da se velika imena ohrabre da uzmu učešća na takmičenju, u samoj organizaciji takmičenja nisu uvođene novine, publika nije imala nikakvog udela u glasačkom procesu, dok su pobedničke pesme često bile one koje nisu bile najpopularnije.

Ovakvo stanje dostiglo je vrhunac 1994. godine, kada je, uprkos sjanim nastupima Poljske, Mađarske, Francuske i Portugalije, pobedila Irska po treći put zaredom, sa umerenim muškim duetom i pesmom „Rock and Roll Kids“, koja teško da je oduševila publiku. Uprkos opadanju, novoosnovane istočnoevropske zemlje, uključujući i Rusiju, bile su više nego željne da se priključe takmičenju i tako postanu deo Evrope. Evrovizija je toliko uspela da se ukoreni kao suštinski deo evropske pod-kulture da joj čak i neuspeh da, osamdesetih i prve polovine devedesetih, privuče veliku publiku i obezbedi uzbudljive pobednike, nije ugrozio njeno godišnje postojanje.

Za proteklih petnaestak godina, Evrovizija je povratila svoju poziciju kao repera društvenih tendencija i prihvatljivosti. Razlog za to je prilično jasan i ima veze sa sve većom moći medija i poslovne dimenzije takmičenja, uključujući i bolje korišćenje tehnologija. S jedne strane, sami mediji, posebno u istočnoevropskim zemljama, koristili su nacionalne izbore kao sredstvo za stvaranje kontroverzi i “tračeva” koji su im poslužili za stvaranje “vesti”. Ovo ranije nije bio slučaj, u vreme kada privatne TV stanice nisu postojale ili su bile marginalizovane. U izvesnom smislu, ovaj medijski zaokret od ozbiljnog ka popularnijem sadržaju, doneo je Evroviziji, koja se danas smatra prenosiocem pop kulture, podmlađivanje, potpomognuto ukidanjem starog pravila o pevanju pesama na maternjem jeziku.
S druge strane, tehnologija se sociološki često vidi kao izvor društvene promene, i nema razloga da se ne smatra odgovornom, makar delimično, za podmlađeno “lice” Evrovizije.

Kroz sposobnost da koordinira višestruke telefonske veze kojima se određuje rezultat glasanja, Evrovizija je sada postala orijentisana na publiku i više nije muzički događaj koliko jedna ogromna žurka, što se najbolje vidi po promeni raspoloženja, od jednog ozbiljnog takmičenja sve do sredine devedesetih, pa do vesele publike koja maše zastavama u arenama na finalno veče.

Stvaranje tržišne dimenzije Evrovizije takođe se ne može zanemariti
. Sve do 2000. nabaviti primerak neke pesme bilo je ozloglašeno teško, što je bio odraz paranoje muzičkih producenata koji su štitili autorska prava. Od 2000. naovamo, dostupna je CD kompilacija koja se dobro prodaje, ali je samo takmičenje otišlo dalje od toga, s prodajom bedževa, postera, majica, i postalo je jasno orijentisano na profit. Očigledno je da je Evrovizija sada veliki poslovni poduhvat. Takođe, veliki deo uspeha jedne pesme leži u promotivnoj turneji koja se smatra obaveznom za izvođače svake zemlje. Helena Paparizou, koja je pobedila za Grčku 2006. godine, obišla je 20-ak zemalja pre Eurovizije u pokušaju da ‘očara’ publiku, očigledno uspešno.

Evrovizija je sada takođe i tema na stotine veb stranica i internet foruma.
Dok su se nekada pesme širile video klipovima koje su slale nacionalne televizije, sada je komunikacija, zahvaljujući sajtovima kao što je youtube, postala trenutačna. Klađenja, nezvanična i zvanična po kladionicama, rezultirala su time da se o Evroviziji sada mnogo više raspravlja a samo finalno veče postalo je daleko uzbudljivije. Sama Evropska unija za radiodifuziju uvidela je velike mogućnosti ovoga pa je otvorila sopstveni sajt – eurovision.tv. Evrovizija je, koliko i drugi događaji, deo današnjeg informatičkog doba, ali više nije ograničena na samo jedno veče, već je izvor informacija tokom čitave godine.


Takmičenje je sada i svojevrsni test društvene prihvatljivosti kroz često kontroverzne nastupe pojedinih zemalja.
Novo lice Evrope kao međunarodno tolerantnog entiteta ne može se dovesti u pitanje pogledaju li se rezultati glasanja iz 1998. godine, kada su prva četiri mesta zauzeli: Izrael, sa transeksualkom Danom International; Malta s debeljuškastom dijabetičarkom Chiarom i Ujedinjeno Kraljevstvo i Holandija koje su predstavljali crnci. Slovenačku pesmu „Samo ljubezen“ su 2002. pevala tri transvestita, što je dovelo do žučne rasprave u slovenačkom parlamentu: dok je Slovenija želela da diskvalifikuje sopstvene predstavnike, Evropska unija se umešala upozorenjem da bi takva jedna odluka ugrozila slovenački evropski put. Među ostalim “kontroverznim” nastupima je i nastup Silvie Night za Island 2006. koji je izazvao pažnju prostotom i nepristojnošću, izvrgavajući ruglu navodnu ljubaznost i učtivost, a Irsku je pre nekoliko godina predstavljala ćurka: prvi put na takmičenju „pevao“ je neljudski glas. U tolikom obimu je Evrovizija svojevrsni evropski test onoga šta jeste a šta nije prihvatljivo i popularno.

Očigledno je da se ono što je bilo popularno pre 50 godina umnogome promenilo u napredniji, otvoreniji i slobodoumniji događaj, ali istovremeno i u daleko promišljenije organizovani poslovni poduhvat. Ipak, na proslavi pedesetogodišnjice Evrovizije održanoj u novembru 2006. pobednik je bila ABBA, a klasik „Volare“ se takođe našao među tri najpopularnije evrovizijske kompozicije ikada. Jasno je da je u izvesnom stepenu Evrovizija i vrlo nostalgična.

Sve u svemu, ne može se osporiti jedinstvena priroda Evrovizije. Ona je i odraz vremena i forum za legitimisanje društvenih trendova i tema koja može razbiti led u razgovoru ljudi od Islanda do Azerbejdžana. To je događaj za koji je čuo svaki Evropljanin, a većina ga je i gledala makar jednom u životu, dok ga drugi nestrpljivo očekuju i rezervišu avio karte već u novembru prethodne godine.

Jedno je sigurno: više od muzike, teleglasova i moguće odskočne daske za muzičku karijeru, Evrovizija, predmet bezbrojnih knjiga i na tako egzotičnim jezicima kao što je estonski, predstavlja moderan evropski kulturološki fenomen neprevaziđen bilo gde drugde na planeti.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.