Ispovesti jednog paranoika – Napad vanzemaljaca

0

Nije meni što vanzemaljci hoće sve da nas porobe, nego što misle da ja to ne znam. I što komšije misle da sam lud!

Sve je počelo pre nedelju dana, kada sam razotkrio jednog od njih. Ušao sam u prodavnicu u našoj zgradi da kupim hleb i jogurt, a za pultom nije bilo nikoga. Krenuo sam ka zadnjem delu prodavnice, u magacin, da se javim gazdi. Odjednom sam začuo neki čudan, mehanički zvuk visoke frekvencije, baš kao kada se neko teleportuje sa svemirskog broda na zemlju. Malo sam se uplašio, ali sam nastavio dalje i zatekao gazdu u magacinu. Kada sam naišao, on je brzo počeo da se pretvara da me ne vidi i da usisava, da ne bih posumnjao da je nešto drugo – čitaj: teleport – izazvalo onaj čudni zvuk od malopre. Kada me je ugledao, odglumio je iznenađenje:
Idi bre, komšo, prepade me! Otkud ti ovde?
Pa došao sam po hleb i jogurt i vidim nema nikoga u radnji, pa reko’ da vidim gde ste…
Dobro, samo nemoj više tako da upadaš, molim te. Umalo srčka da me strefi!
Izvini, neću više nikad!
A mislim se: „provalio sam te, mamicu ti malu zelenu!“
Pravo iz prodavnice otišao sam kod komšije Žike i sve mu ispričao, od reči do reči. On me je prvo pitao jesam li dobro, a onda je počeo da se smeje. Međutim, delovalo mi je da mu nije bilo baš sasvim smešno. Znači, i on je sa njima! Ko bi rekao! Žika! To je poslednji čovek iz komšiluka u koga bih posumnjao da će se urotiti protiv ljudskog roda i stati na stranu vanzemaljskih osvajača. Pa taj u životu nije odgledao nijedan naučno-fantastični film, a kamoli pročitao nešto na tu temu. Mora da su ga podmitili rakijom.
Komšinica Marica sa četvrtog sprata, dežurna tračara, je u početku bila zainteresovana, ali kada sam stigao do dela priče u kome se pominju vanzemaljci, samo je odmahnula rukom i rekla:
Ma daj, ja mislila da imaš neki ozbiljan trač, a ti se šališ sa mnom. Vidimo se, komšo! Ne bi me više zadržavao!
Nemoguće! Još jedan saveznik, tu, meni pod nosom. A i ja sam naivčina. Kako to da ranije nisam primetio da se nešto dešava? Tako je to kada se opustiš i veruješ ljudima, samo zato što ih poznaješ po deset, petnaest, dvadeset godina – do doživotno.
Počeo sam polako da gomilam zalihe hrane u podrumu. Pojačao sam i zidove. Sutra idem po aluminijumske ploče, da njima izolujem ceo prostor. To će im ometati signal i neće moći da me nađu dole. Prikupio sam i nešto literature i filmova o vanzemaljcima, da se podsetim onoga što do sada znamo o njima, a tu je i mali generator struje na pedale. Kad počne, sići ću dole i pritajiću se na nekih godinu-dve, a do tada ću već saznati koje su im slabe tačke i razraditi plan za njihovo uništenje. Bar se nadam. Ako ništa, makar ću nestati časno, a ne kao prodana duša poput komšije iz prodavnice, Žike, Marice i… ko zna koliko ih još ima, prodanih duša.
Držimo mi palčeve, možda spasim ljudski rod!

Ostavite komentar

Your email address will not be published.