Grad otvorenog srca i zatvorenih ulica
Mi Beograđani ne propuštamo priliku da zatvorimo ulice za saobraćaj.
Bilo da je u pitanju poseta nekog moldavskog režisera ili južnokorejskog predstavnika Unije kućnih saveta, bilo da se radi o beogradskom maratonu, ili o nedobrovoljnoj akciji "Koračajmo bezbedno". (Kao da to ne možemo i po trotoaru.) Nama je dovoljan i visoki zvaničnik ukrajinske pošte da brže-bolje pozatvaramo sve ulice koje imaju veze sa Brankovim mostom, Novim Beogradom ili Starim Gradom. Ili bilo kojim drugim delom grada.
Počinjem da sumnjam da je u pitanju fetiš nekoga od gradskih zvaničnika, koji se ispoljava perverznim zadovoljstvom ostvarenim hodanjem po ulici zatvorenoj za saobraćaj, dok narod traži alternativne pravce i psuje užu rodbinu svima.
Vreme i Kurir će pokazati da li sam bio u pravu, ali stvarno očekujem neki bombastičan naslov o aferi kao što je „SKANDALOZNO: Perverznjak u gradskoj vladi – obožavao da pešači po ulici!“
Bilo kako bilo, u međuvremenu ćemo morati da se dovijamo i svoje kretanje i obaveze usklađujemo sa posetama istaknutih tanzanijskih filatelista, kanadskih solarnih jogina i ruskih ljubitelja transplatacije kose.
Međutim, trebalo bi poraditi i na svesti poslodavaca. Oni obično imaju malo razumevanja za izgovore kao što su: „Ali šefe, Brankov most je bio zatvoren zbog prolaska austrijskog predstavnika Udruženja epileptičara“ ili „Ne razumem zašto mi ne verujete. Šta je neverovatno u tome što su blokirali Bulevar Pupina zbog posete Predsednika dominikanskog Kluba ljubitelja švajcarskih sireva?“
Ovako, zatvaranja ulica uzrokuju kašnjenja, a kašnjenja uzrokuju finansijske i druge kazne, koje opet dovode do toga da građani imaju manje novca koji bi inače drage volje ubacili u gradsku kasicu.
Pretpostavljam da je sistem sledeći:
- Šefe, nemački ljubitelji orhideja su najavili šetnju ispred zgrade Vlade za sutra u 14 h. Dolazi njih dvanaestoro.
- Zatvorite za svaki slučaj sve bitne ulice od Ade do Surčina!
- Ali, šefe, oni će doći svojim minibusom i parkiraće ga u blizini Vlade. Možda nema potrebe da...
- Čuješ šta ti kažem! Blokiraj i Obrenovac! Što je sigurno, sigurno je!
- Da, šefe.
Ili:
- Šefe, šta ćemo za sutrašnju pratnju onog direktora Društva iranskih numizmatičara?
- Kad kreće iz hotela na aerodrom?
- U 18 h.
- Blokiraj ceo grad i autoput sve do aerodroma, tačno u 13 h.
- Ali... zašto u 13h? Zar nije prerano?
- Prerano? Prerano?! A šta ako čovek reši da malo prošeta pre polaska na aerodrom, da protegne noge? Ne želiš valjda da vidi kako zatvaramo ulice? Hoćeš da nas obrukaš pred svetom, je l’ to hoćeš, sunce ti jebem?
- Nipošto, šefe!
- E pa onda blokiraj u 13 h ako kažem u 13 h i nemoj više da me nerviraš!
- Jasno, šefe!
Da ne bude sve tako crno, ove intervencije, osim što izazivaju potpuni kolaps saobraćaja u ono malo preostalih ulica, poboljšavaju zdravstveno stanje građana. Ko može i mora, pešači i poboljšava krvnu sliku i kondiciju, a stara i bespomoćna lica ostaju kod kuće i ne stvaraju nepotrebnu gužvu u vozilima gradskog saobraćaja kao što to rade inače, u normalnim uslovima. Drugo, ovo smanjuje uobičajenu gradsku tenziju i vrevu koji su glavni uzročnici stresa – bolesti koju smo sami sebi nametnuli. Lepo je ponekad vratiti se u prošlost i lagano pešačiti tri sata iz jedne gradske opštine u drugu. Povratak tradiciji i korenima.
U svakom slučaju, budući konstruktivan kao i uvek, predlažem da se dogovori i zakonom definiše jedan period od, recimo, mesec dana u godini, u kome bi svi strani zvaničnici, kako visoki, tako i oni srednjeg rasta, obavili svoje uvek dobrodošle posete. Da mi, Beograđani, odemo negde van grada za to vreme.
Ključ je ispod otirača, mačku hraniti jednom, a psa dva do tri puta dnevno. Cveće može i samo jednom nedeljno, ne traži mnogo vode.