Park avantura

0

Spretnost, trapavost i zabava – dođite na Adu !!!

Leto počinje, Ada se probudila, a s njom i park avantura. Za sve avanturiste, i one koji žele da se zabave, ovo je pravo mesto.

Evo kako je bilo iz ugla naše novinarke koja je za čitaoce portala Nadlanu.com prošla park avanturu. 


Fizičke pripreme: trčanje za busom

Avantura do parka avantura počinje još kad krenete Adom. Park se nalazi nekoliko minuta hoda od bandži-džampa. Ako je lepo vreme, videćete gomilu mladih koji šetaju do pasa goli. Devojke reklamiraju svoje minđuše u pupku, muškarci „pločice“ trbušnjake. Što kažu, „glava mi k’o suncokret, ne znam gde da gledam“. Sve izgleda kao da ste sleteli na drugu planetu. Za razliku od gužve i zagušljivog vazduha na ulicama Beograda, ovde je sve opušteno – muzika, vrištanje i smeh, muvanje, kupanje, zezanje, ma uživancija! Ne kaže se bez razloga da je Ada more Beograda.

Kada se dokopate Parka avantura, dočekuje vas prava oaza. Hladovina, drveće, klupica i nasmejani i prijatni treneri. Kada vidite sve te prepreke, spravice, i nekog ko prelazi, čini vam se da je lako. Opasno nije ni malo, jer ste sve vreme vezani, i možete samo da „visite“, ali ne i da padnete. Rešila sam da se upustim u avanturu, jer, kako bih vam inače prenela kako je „gore“ ako i sama ne prođem? 

Prvo treba znati nekoliko pravila: Deca mlađa od 14 godina mogu koristiti „Avantura park“ samo uz pratnju odrasle osobe koja je potpisom preuzela odgovornost za njih. Deca od 14 do 16 godina mogu koristiti AP uz nadzor punoletne osobe. Deca od 16 do 18 godina moraju prethodno da donesu na uvid potpisano odobrenje i ličnu kartu staratelja. Unošenje mobilnih telefona, foto-aparata, kamera nije dozvoljeno, zbog mogućih povreda… Takođe, potrebno je doći u komotnoj odeći i patikama.

Kada mi je trenerica uzela ličnu kartu (jer se ostavljaju podaci), prokomentarisala je: „Ne mogu da verujem, još jedan strelac!“ aludirajući na moj horoskopski znak, koga valjda karakteriše avanturistički duh. Da, imam volju, ali to ne znači da sam toliko i spretna. A nisam ni fizički bila pripremljena, jedino ako se računa disciplina „trčanje za busom“, ili „držati se čvrsto za šipku u prevozu pri naglom kočenju“. Pokazalo se da fizička spretnost i nije toliko bitna, koliko, ustvari, prevazilaženje straha od visine, malo tehnike, i hrabrosti…

Stavila sam opremu s kojom ličim na Laru Kroft (i to je jedina sličnost između nas dve), malo obuke, malo vežbanja na zemlji, zakači se ovde, zakači se onde, i spremni smo za put! 


Pa i nije tako teško

Neću da vas lažem, mislila sam da odustanem još na početku, kada se trebalo popeti uz stepenice. To mi je bilo malo teško, ali sam se nekako uspela do gore uz Nikoline (trener) reči „Nećeš valjda na početku da odustaneš?“. OK, krenuh na prvu prepreku, nije me strah, znam da ne može ništa loše da se desi, al` opet, noge drhte, ruke se tresu, gledam dole. Naravno, kao za inat, neko od prolaznika je već došao da se raspituje, hteli bi i oni da prođu, pa kad su već tu – i da me pogledaju. Pa još i komentarišu – Hej, pa ovo i nije tako teško! Mislim samo jedno – Uh!

Treba reći i da su prepreke na prvi pogled slične. Avantura se sastoji u tome da pređete od jednog stabla do drugog, na nekih 4-7 metara ste iznad zemlje, sve vreme zakačeni. Negde su balvani koje treba izbalansirano preći, negde kao stepenice, negde se samo pustite da „letite“…

Kod druge vežbe već je bilo lakše. „Vidite me!“ vikala sam im dole, a oni su komentarisali više za sebe: “Vidi, opustila se, sad mnogo bolje prelazi. Još i priča!“. Tako su se nizale jedna za drugom prepreka, oni su me bodrili, ja sam molila Boga da već jednom odu i da me ne gledaju kako se onako polusmotana „blamiram“. 


Džeronimo i nindža-ratnici!

Ispred nas su bili sin i otac koji su se silno zabavljali, i kad bi prelazi prepreke uvek bi vikali: „Džeeerooonimo!“ Pomislila sam kako sam kilava, i kako bi i ja tako trebalo da se zabavljam. Ali, njima je sigurno bilo bolje jer su se ponašali kao neki istraživači koji su tako lako i pametno prelazili sve teškoće, a pobedu svaki put začinili čarobnim rečima: „Džeronimo!“ Simpatično.

Mene je sve to podsećalo malo i na nindža-ratnike, jednu emisiju na televiziji. „Ludi“ i okretni Japanci koji kao sumanuti, ali s neverovatnom lakoćom, prelaze razne prepreke, a koje mi gledamo otvorenih usta. Naravno, daleko sam ja od nindža-ratnika, ali bar mogu da osetim delić onoga što oni rade i da shvatim koliko je to teško!

Prepreka nema malo, i ako se kao ja krećete sporo, trebaće vam oko sat vremena da dođete do kraja. Opet sam negde na pola htela da odustanem, ali su tu opet bile reči trenera: „Nećeš valjda sad na pola da odustaneš?!“, i još bolja formula: „Nikad ne odustaj!“
Nije tek tako ovaj park avantura preporučljiv i za team building. Ima nešto u tome kada firme svoje zaposlene pošalju na sportski dan. Tako bi te prepreke i park trebalo da, u malom, odslikavaju ono što se na poslu, ili uopšte u životu dešava. Pogotovo ako se oni koji prepreke prelaze i pomažu. Onda, kao i u životu, shvatate da nekad (ne uvek) ne treba olako odustajati, truditi se da za svaki problem nađete određenu tehniku da biste došli do rešenja, i na kraju uživali, kada se okrenete i vidite koliko i šta ste sve prešli.

I tako sam ja mic-po-mic, došla i do kraja. Sad je trebalo sići niz one iste stepenice, uz koje sam se jedva uspela. Malo sam visila, malo su mi se smejali, ali sam nekako došla do zemlje, i to je bilo najvažnije!

Bilo je super! Malo naporno, ali skoz odlično. Za društvo od nekoliko prijatelja, ovo bi bila odlična zabava. Nema od čega da vas bude strah, sve je sigurno, i nema povreda. Hvatanje ukoštac sa ovakvim preprekama, može biti dobar odraz i podstrekač za kasnije rešavanje nekih drugih, većih problema… 

I ne treba odustajati, i život je jedna avantura sa mnogo prepreka. 

Tekst: Nada Veljković
Foto: Marko Risović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.