Na današnji dan umro je Pavle Vuisić

0

„Ne mogu snimati Novogodišnji program. Stop. Ne zovite me. Stop. Od sutra sam u Grčkoj. A upravo, da vi rečem, dojadilo mi je više da se kerebečim…”, napisao je u telegramu RTS-u legendarni Pavle Vuisić, koji je umro na današnji dan pre 25 godina.

Na današnji dan, 1. oktobra 1988. godine, otišao je najveći glumac, ne samo Jugoslavije, Pavle Vuisić. Nijedan od nas nije imao taj dar, tu jedinstvenu, neukrotivu, neponovljivu jednostavnost u igri kao ovaj kolos glumišta. Zatajen, zatvoren, boem, voljen svuda gde se pojavljivao i nikada nije na isti način ispričao išta.

Jedino je mogao da se nosi sa Žanom Gabenom, velikim francuskim i svetskim glumcem. Mali broj ljudi zna da je 1993. njegov bliski drug, pokojni Dušan Janićijević sa Pajinom životnom ljubavlju Mirjanom Vuisić sabrao sve njegove stihove u zbirci „Pesme sa izvora”. Zapisivao ih je na kafanskim računima, na salvetama, na kutijama cigareta, na kalendarima, pisao je šta oseća, a najviše o njegovoj velikoj ljubavi Suli, kako smo je zvali, Mirjani Vuisić. Znao je da je ljubav sve u životu. Zadivljujuć čovek.

Prezirao je intervjue. Kada je Udruženje filmskih glumaca odlučilo da mu da najveću filmsku nagradu glumaca Srbije „Slavicu”, napisao je: „Čuo sam od mnogo poštovane i cenjene sekretarice Sneške da sam kandidovan od strane udruženja za još nekakvu nagradu, pa pošto, kao što svi znaju da ja ni za kakvim nagradama ne žudim, molim da iz ove kandidature budem isključen. Beograd, 30. 06. 1986. S poštovanjem, Pavle Vuisić.“

Koliko njegova priroda nije marila za publicitet i priznanja, rečito govori i njegov telegram RTS-u. „Ne mogu snimati Novogodišnji program. Stop. Ne zovite me. Stop. Od sutra sam u Grčkoj… A upravo, da vi rečem, dojadilo mi je više da se kerebečim.”

Upoznao sam ga u rano proleće 1963, pre pedeset godina, na snimanju „Desant na Drvar” u režiji Fadila Hadžića. Pošto nije bilo hotela u Drvaru, produkcija nas je smestila kod uglednih i dragih Draje i Milana Bosnića, prvoboračke porodice. U to vreme to je imalo nemali značaj za njih i za Drvar. Nemam reči zahvalnosti za njihovu prostosrdačnost i pažnju. Smestili su nas u istu sobu. Paja je već bio „glumačko čudo” o kome se pričalo. Nosio je svoju raskoš, posebnost kojom je ukrasio mnoge filmove. Dobili smo radna naređenja od ekipe. Večerali uz domaćine i porodicu dr Bobića. Posle večere, u tišini smo se razbaškarili. Svako je bio sa svojim mislima. Čitam knjigu „Lovac u žitu” od DŽ. Selindžera. Bila je to kultna knjiga čitave generacije. Teško se nalazila, u neku ruku, Biblija novog doba koja razotkriva Ameriku. Priča me je ponela. Paja podvi ruke pod glavu i poče da pilji u plafon. Teško je disao. Kao da ga je nešto mučilo. Ne osvrćem se prema njemu, poštovanja radi a i nemam kuraži da ga išta pitam. Setih se svoje majke i njene izreke ili filozofije života. „Pametnije je ćutati”, zaključih. Koncentracija da čitam roman roman mi izmiče. Iako me hvata dremež, pokušavam da nastavim da čitam, ali bezuspešno.
Ne da mi đavo mira. Skupih hrabrost i tiho ga priupitah: „Pajo… je l’ vam je dobro?” Ne pomerajući se, nastavi da ćuti i teško da diše… Zaćutao sam. Bilo me je sramota što sam ga i pitao.

Mahinalno digoh knjigu. Zaškripa njegov krevet. Pridigoh glavu! Paja me pogleda njegovim krupnim očima iza naočara sa velikom dioptrijom i progovori svojim muklim, dubokim glasom: „Muči me muka, sine! Kod Stare Pazove sam oborio kolima čoveka na biciklu… Nosim čemer na duši! Nije mi ni do sna, ni do posla, ni do ljudi, ni do razgovora…” Zanemeo sam! Bilo mi ga je žao. Tišina mi je bila uteha. Ostavio sam knjigu kraj uzglavlja i dugo gledao u strop. Paja je počeo da hrče. Bilo je skoro ponoć. Zaspao je… A ja se prevrtao kao na žrvnju. Mučio me san i to kobno saznanje.

Razumeo sam njegovu muku. Oslobođen je krivice. Dvadeset i pet godina je minulo. Seni zaborava bole.

Moje poštovanje je ostalo. I sa ponosom nosim nagradu „Pavle Vuisić”.

Ljubiša Samardžić

Politika.rs

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.