Put domaće boemije krenuo iz laguma

0

Jedna od najčudnijih kafana u Beogradu je vinarija koja se zakrilila Brankovim mostom i koja čuva tradiciju staru nekoliko vekova, na mestu gde je nekada bilo srce ovog grada.

Savremene generacije zaboravljaju da je beogradska trgovačka žila kucavica bila u Karađorđevoj ulici, a još manje pamte kako je roba koja je stizala u naš glavni grad skladištena u lagume koji se prostiru od današnjeg Brankovog mosta ka Kalemegdanu. Lagumi su veštačke pećine koje su služile za čuvanje vina, žitarica, suvog voća i svega onog čime su naši stari trgovali pre nekoliko vekova, kada nisu postojali frižideri i hladnjače. Ovi podrumi bili su idealna mesta u kojima je temperatura bila stabilna, pa je roba bila na sigurnom.

Najtužniji gost Iliću je bio jedan stariji čovek koji bi već oko podneva banuo u kafanu sasvim sam i gutao čašu za čašom neobično brzim ritmom. – Vidim da čoveka nešto muči, ima više od 70 godina, sednem malo sa njim da popričam – seća se naš domaćin. – Posle dosta vina, otvorio mi je dušu. Muči ga tašta, ubi ga, kaže. A nesrećnik se oženio sa 20 godina, i to traje više od pola veka. Pa ti računaj, brale…

Sa druge strane, ovde su bili i vinski podrumi. Još austrijske vlasti 1726. godine beleže kako su u lagumima ispod Saborne crkve bili mitropolitski podrumi u kojima je čuvano vino.

Tako bismo mogli da kažemo kako je beogradska boemija, na koju smo toliko ponosni, u stvari rođena u Karađorđevoj ulici i vinskim lagumima koji su tamo već nekoliko stotina godina. Predanja govore da je i Đura Jakšić tu pored ogromne buradi nekada umeo da iskapi svoje bokale.

Vaskolika beogradska trgovina obavljana je brodovima koji su pristajali u naš grad baš na mestu gde je sada pristanište za turističke brodove. U vreme kneza Miloša, u doba pre oko dva veka, železnica nije postojala, drumovi su bili nesigurni zbog hajdučije, i transport robe brodom bio je najjeftiniji i najsigurniji.

Ukratko, to je priča o lagumima u Karađorđevoj ulici, a taman kad pomislite da stare boemije više nema, u jednom od njih pronalazimo dve pojave za kojima dobar novinar odvajkada traga: odličnu, starinsku kafanu i sjajnog konobara!

Goran Ilić nas dočekuje raširenih ruku, govori da voli boeme jer živi od njih. Ugostiteljstvom je počeo da se bavi u Beškoj, u kafani „Zamak“ pored Dunava, ali mu je bila suđena ova, savska padina, u Karađorđevoj ulici.

– Mnogo sam ovde naučio, a najviše volim Nušićeve beleške – govori Ilić. – Sve je isto kao pre sto godina, jer je on govorio „da su boemi vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su pretpostavljali društvo svakoj drugoj dužnosti u životu. Bili su to ljudi ’poneseni pa pušteni’, ljudi koji su dogurali do pola puta, pa ih je mrzelo dalje da se more“.

Pored kontejnera u ovoj ulici Ilić je nedavno našao uredno uvezane brojeve starih novina iz 1945. godine. – Nekome nisu više bile potrebne, a ja sam ih, dabome, sačuvao. Sada ih moji gosti veoma vole, i često prelistaju. Upotpunjuju im vremeplov u koji ulaze, kada kroče u Vinariju.

Ilić vodi kafanu koja se nalazi u lagumima i veruje da njome još lutaju duhovi onih koji su je pre nekoliko vekova iskopali. Unutar njegove Vinarije, koja je, u stvari, veštačka pećina, zidovi su isti kao što su bili u ono doba, gosti su nasmejani i „poneseni“, kako reče Nušić. Svet se okreće isto kao što je to nekada činio.

Ispred laguma u kojem je smeštena Vinarija, stoje dva gorda, ali oronula stuba. To su bili delovi dizalice kojom je roba nekada davno podizana do Kosančićevog venca, odakle su je zaprege odvozile dalje, na beogradske pijace.

– Karađorđeva je nekada bila srce ovog grada, a videćete, biće to ona ponovo – siguran je Goran Ilić.

Zoran Nikolić
Novosti

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.