08. oktobar

0

Pitate se zbog čega baš osmi oktobar? Nema nekog posebnog razloga. Pre neki dan sam video da su svi u Srbiji opsednuti petim oktobrom i da prave neku mnogo veliku stvar od njega, pa sam ja odlučio da napravim veliku stvar od osmog oktobra.

Recimo, osmog oktobra je mojoj sestri rođendan (srećan rođendan, Goco, ljubi te bata). To je možda najveća stvar koja se u vezi sa oktobrom mesecom ikada desila u mom životu.

Hteo sam da budem previše kul (kao neki hipster) pa da ja petog oktobra ne pišem ništa o petom oktobru; jer je peti oktobar dan kada ljudi isključivo pričaju o petom oktobru i tome šta je za njih bio taj peti oktobar i šta je peti oktobar trebalo da donese u budućnosti, kao i koliko smo ovog petog oktobra udaljeni od politike koju je peti oktobar pre 13. godina trebalo da donese nekog budućeg petok oktobra. Peti oktobar. Peti oktobar… Peti oktobar!!! Peti oktobar???

Tako otprilike izgledaju mediji svake godine prethodnih trinaest godina. Utrkivanje oko što patetičnijih tekstova kako je peti oktobar trebalo nešto da promeni i donese nam bolji život. Tri reči pa „peti oktobar“, dve reči pa „peti oktobar“ i povraća mi se više od toga. Je l' znate šta je ostalo od ideje petooktobarskih promena u Srbiji? Ništa.

Te dvehiljadite godine, petog dana desetog meseca, Srbija je ustala ne samo protiv jednog čoveka, već protiv celog jednog sistema vlasti i svih njenih pipaka koji su terorisali zemlju deset godina, uvukavši je u dva rata, sankcije, recesiju, kriminal, korupciju, bedu i siromaštvo kakve nije doživela još od povlačenja preko Albanije u Prvom svetskom ratu. Tog petog oktobra nije trebalo promeniti vlast, već promeniti svest naroda na bolje. Tako se menja država.

Umesto da se izmeni svest, samo se promenila vlast. I šta se to promenilo sa promenom vlasti? Šta su to vajne „demokrate“ donele ovoj državi dobro za dvanaest godina iživljavanja nad ovim narodom? Tako smo i završili sa istom garniturom političara na vlasti koju su pre 12 godina te „demokrate“ izašle na ulice da zbace. Čak i neki koji su ih zbacivali tada i kleli se u promene i demokratiju sada sede sa njima u Vladi. Nećemo reći o kom Velimiru Iliću je reč.

Ako mislite da na ovaj način pokušavam da pljujem bilo koga od gorenavedenih, varate se. Poenta cele priče je da promena političke garniture ne znači promene u suštinskom smislu. Istorija je pokazala da nam promene nisu doneli Milošević, rušenje Miloševića, Koštunica, Đinđić, ubistvo Đinđića, Tadić, Nikolić, Vučić, Dačić – niko i ništa. Oni se igraju „izbora“, zajebavaju se i smenjuju na vlasti već koliko dugo a u Srbiji sve ostaje apsolutno isto. Da bi se nešto promenilo, to podrazumeva postojanje određene političke volje i posedovanje muda veličine Mačvanove glave da se zapravo stane i kaže: „Nije problem u prethodnoj vlasti niti onoj pre nje, nije čak problem ni u ovoj vlasti – problem ste vi, dragi srpski narode. Vi ste sebi samima najgori neprijatelji i morate da iz korena promenite sebe i svoje razmišljanje.“

Onaj ko bude imao hrabrosti i odlučnosti da se uprkos svim šansama zauzme za korenito menjanje poremećene svesti celog naroda koji je sistematski ubeđivan i sada veruje da su mu za njegove probleme krivi razni unutrašnji i spoljašnji neprijatelji, a ne on sam – taj će jednog dana, ukoliko uspe, biti upisan zlatnim slovima u istoriju ove države kao onaj koji je uspeo da je izvuče iz začaranog kruga samouništenja.

Dokle god se budemo hvatali za lažne spasitelje u vidu polusposobnih političara koji ne umeju ni da se drže svoje ideologije, a ne da nekoga vode ka boljem sutra; dokle god budemo verovali da je na nekom drugom – vladi, skupštini, predsedniku, policiji, sudstvu i td. da nas spasu – do tada ćemo tapkati u istom mestu u kojem tapkamo već decenijama. Jer mi smo vlada i skupština i policija i sudstvo i sve ostalo u ovoj državi. Da bismo promenili bilo šta, prvo moramo da promenimo sebe. Petog oktobra, šesnaestog januara, dvadesetsedmog aprila ili četvrtog septembra – nebitno je. Nije nam kriv Slobodan, ne bismo ništa promenili pod Đinđićem, nije kriv ni Tadić a neće sutra biti krivi ni Dačić ni Vučić ni Nikolić.

Prepoznavanje i prihvatanje da problem postoji je prvi korak ka rešavanju istog. Naš prvi problem je da shvatimo da smo mi sami problem. Kada to prihvatimo, videćemo šta ćemo dalje.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.