Stari zanati – ničija posla

0

Posle skoro šest decenija srpskim zanatlijama će se pozabaviti novi zakon. Nacrt zakona o zanatstvu je već urađen, na javnoj raspravi je bio od polovine aprila do kraja maja, a pred Vladom tokom avgusta 2012, nakon čega je obećano njegovo donošenje do proleća 2013. Novi Zakon o zanatstvu uvodi Zanatsku komoru, koje u Srbiji nema od 1962. godine. I tu počinju da se lome koplja.

Nacrt ovog dokumenta kaže da će zanatlije izaći iz okrilja Privredne komore Srbije, a da će ova institucija morati da vrati zanatlijama objekte koji su joj pripali ukidanjem Zanatske komore.

Gde su otišle zanatlije?

Vrlo mali broj ljudi se sada bavi starim zanatima, a naši sugrađani polako zaboravljaju da su neki zanati ikada i postojali. Sodadžije, abadžije,voskare, bombondžije, rukavičare, šeširdžije i kapadžije izgleda da viče niko ne traži. Ljudi kupuju te proizvode kod kineza, ili u tržnim centrima radije nego da ih kupe od nekoga čija se porodica time bavi decenijama.

Krojači i obućari i dalje posluju, ali obavljaju uglavnom poslove prepravki i popravki. Kažu, posao nikad nije išao slabije. Poslastičari nisu jos napustili svoje lokale, jer fabrički ne mogu da se naprave kolači kakve oni prave. U celom gradu Beogradu postoji desetak šeširdžija i kapadžija – koji su skoro svi smešteni u Balkanskoj ulici, dva voskara i jedan bombondžija, jedan jorgandžija, nekoliko gvožđara i jedna “doktorka za kišobrane”. Ovi poslednji predstavnici svojih zanata su mi svi do jednog pričali istu priču. Radnja se decenijama prenosila sa kolena na koleno, do sada. Malobrojni su oni koji su mi rekli da su im deca ili unuci zaintersovani za zanat, a kamoli da se njime bave. Kažu, voljni su da podučavaju ljude koji pokažu interesovanje, makar bili potpuni stranci, samo da zanat ne izumre. Neki su ogorčeni, iz saračke radnje me je vlasnik čak isterao kad sam pokušala da mu postavim nekoliko pitanja. Kaže, da pitam upravu Grada.

Organizacija na nivou

Grad Beograd jako malo toga preduzima za zaštitu starih zanata. A nadležnost niko ne priznaje, kontaktirala sam Skupštinu Grada, zvala Trgovačku komoru, takođe i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, i svi mi, bez razlike, kažu da nije njihova nadležnost, i da ne znaju čija jeste. A ko onda određuje poreze? Ko štiti stare zanate od izumiranja? Ko je rekao zanatlijama da su im obavezne fiskalne kase? Odgovore na ova pitanja nisam uspela da nađem ni u redakcijama novina, ni preko Udruženja starih zanata, ni preko Javne sluzbe za informacije – 988 (sada vec 11811), a same zanatlije mi kažu da je Uprava Grada zadužena za njih. I tako sve u krug.

U Etnografskom muzeju su mi dali više informacija o merama koje se preduzimaju da se zaštite i podrže stari zanati kod nas – nastoje se razviti kanali distribucije za proizvode i usluge starih zanata, izrada internet portala, podrška učešću zanatlija na izložbama i sajmovima starih zanata u zemlji i inostranstvu, kao i podrška manifestacijama koje informišu potrošače o značaju očuvanja i razvoja starih zanata.

“Analiza delatnosti starih i umetničkih zanata i domaće radinosti.” iz 2011. godine od Katarine
Milenković iz Centra za istraživanje kreativne ekonomije, jasno kaže ko je i na koji način zadužen za stare zanate.

Zаnаtske delаtnosti u Srbiji svrstavaju se u tri osnovne kаtegorije, i to: umetnički, stari zanati i poslovi domaće radinosti i nalaze se pod ingerencijom Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, čije je zaduženje u vezi sa njima, u principu rešavanje pitanja šta jesu, a šta nisu zanatske delatnosti, i uslovi njihovog obavljanja. Njihove poslovne interese štite različita poslovna udruženja, okupljajući određene grupe organizacija i pojedinaca koji posluju u ovim oblastima. Kulturnom funkcijom zanatskih delatnosti, odn. zaštitom materijalne i nematerijalne baštine implicitno se bavi Ministarstvo kulture i informisanja, sporadično podržavajući narodno stvaralaštvo i stvaralaštvo nacionalnih manjina.

Uprkos tome što su mi iz više državnih institucija rekli da stari zanati nisu njihova nadležnost, nastavila sam da zovem. Najzad su mi iz Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja rekli da ne dolazim ponovo, međutim, mogu da nazovem, i da će moj poziv proslediti kancelariji pod čiju nadležnost stari zanati potpadaju. Nakon dva dana ponovljenih poziva i čekanja da neko sa druge strane podigne slušalicu odustala sam. Ostaje samo pitanje koga sam to uznemiravala svojim pozivima, i ko je to plaćen da ne bude u svojoj kancelariji?

U međuvremenu, zanatlije plaćaju brojne poreze, a nisu sigurni zašto i primorani su da imaju fiskalne kase, mada po zakonu nemaju tu obavezu. Na kraju putešestvija se nadamo da će se znati ko kosi, a ko vodu nosi, kako zanatlije ne bi i dalje ispaštale.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.