Desanka Maksimović – pisala je o slobodi, odanosti, hrabrosti i dobroti
Bila je pesnik, pripovedač, romansijer i pisac za decu.
Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca. „Sunce odlazi, a sve, i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju – nemoj otići, ostani...” Tada je imala samo četrnaest godina.
Sedela bi obično na nekom panju i pisala. To je bio njen pesnički atelje.
Rođena je u Rabrovici kod Valjeva 16. maja 1898. godine. Njen otac Mihailo bio je učitelj i odmah po Desankinom rođenju dobio je premeštaj u Brankovinu. Tamo je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju.
Shvatala je da se sa četrnaest godina ne može stvoriti čudo, ali da se mnoge opipljive stavri mogu doživeti i osetiti. Smatrala je da samoća i starh mogu da se dožive. Prve ocene dobila je u Valjevu, od drugova iz gimnazijskih klupa. Čitala im je, a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.
Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović bila je ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode.
Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Dok je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji, jedna od njenih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović.
Ova srpska pesnikinja mnogo je putovala širom Jugoslavije. Imala je mnogo prijatelja među piscima i pesnicima – Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić…
Bila je udata za Sergeja Slastikova, koji je bio glumac i pesnik. Biološku decu nikada nije imala i mnogi kažu da je sav njen porod bio književni.
Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.
Svoje prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu „Misao“.
Kada je čula za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobar 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.
Preminula je u 95. godini i svima nam je u nasleđe ostavila svoje pesme. „Ne, nemoj mi prići, hoću izdaleka da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.”