Đački obrok - biznis bez kontrole
Trovanje osnovaca hranom u školskim trpezarijama 12 osmoletki osim odgovornosti pokrenulo je lavinu drugih ne manje važnih pitanja: iz čijih kuhinja obroci stižu u kuće znanja, gde se i kako pripremaju, koje su kritične tačke u pripremi i distribuciji hrane, na osnovu čega roditelji biraju ponuđača, da li u tu ima mesta za malverzacije?
Desetak preduzeća u prestonici dostavlja hranu osnovnim školama. Neka od njih su: "Zlatna varoš", "Šareni mačak", "BMB tim", "Lido"... Samo jedna kuća koja se bavi proizvodnjom i isporukom hrane za beogradske učenike postoji i to radi više od pola veka. Ostale se ovim poslom uglavnom kao dodatnom delatnošću bave tek nekoliko godina – pokazalo je malo istraživanje "Politike".
U ovom naizgled jednostavnom a nesporno unosnom biznisu izgleda nedostaje zdrava konkurencija. Od direktora škola Politika saznaje da upornost pojedinih firmi u trci za potpisivanje ugovora o obezbeđivanju kuvanih obroka i užine ne poznaje granice. Raspituju se o ponudama kolega, pa kada vide cene konkurencije, snižavaju svoje cene ručka za deset, dvadeset dinara ne bi li tako pridobili naklonost (novac) đačkih roditelja. Nude gratis roštilj ili pečenje za školske proslave. Neki su do pobede na tenderu stizali ugovornom obavezom da će nameštajem opremiti školsku trpezariju, a nekima je bilo dovoljno da rukovodstvu škole omoguće da besplatno ručava u restoranu, koji je ponuđaču primarni posao.
Cena, jelovnik i referentna lista obrazovnih ustanova, preduzeća, institucija sa kojima je proizvođač hrane sarađivao, ključni su faktori na osnovu kojih roditelji biraju firmu koja će školu snabdevati obrocima. Malo koji roditelj se seti da na sajtu APR-a proveri bonitet ponuđača koji su konkurisali na tenderu za đačku ishranu, ili se raspita o broju zaposlenih, što mogu biti važni indikatori. Ako u referentnoj listi ponuđača piše da firma obrocima opskrbljuje, recimo 20 škola, a ima troje zaposlenih, pitanje je kako uspeva da taj posao obavi valjano.
"Posao pripremanja i dostavljanja hrane je gotovo nauka za sebe. Sve namirnice životinjskog porekla moraju imati atest o ispravnosti. Za sve namirnice iz uvoza rade se posebne analize, pa i za biber. Na nedeljnom nivou menja se sredstvo za dezinfekciju posuđa, jer mikroorganizmi postaju rezistentni. U kuhinjama se obavezno nosi adekvatna uniforma. Zaštitne kape, rukavice i maske su za jednokratnu upotrebu. Nema ni kuhinjskih ni truleks krpa, koriste se papirni ubrusi. Kuvarica u proizvodni pogon ne sme da uđe našminkana, sa nakitom, lakiranim noktima da se ne bi zagadila hrana. Ne sme čak ni da se naparfemiše da bi mogla da oseti miris hrane. Ne pridržavaju se, međutim, svi tih načela, iako se diče „Hasap” standardima", upozorava upućeni izvor "Politike".
Navodi i primer da se u kuhinjama u kojima se striktno vodi računa o pripremi obroka po najvišim standardima svakodnevno pre ulaska u kuhinju radnicima proveravaju šake. Sa posla vraćaju i zbog najmanje ranice, jer bakterije kojima se može zaraziti hiljade porcija hrane postoje i u naizgled bezazlenim zanokticama.
Roditeljima i školskim radnicima malo je poznato da se obroci moraju dovoziti u opranim i dezinfikovanim vozilima u specijalnim sudovima koji održavaju temperaturu hrane. Umesto toga, navodi naš sagovornik, vrlo često se pripremljena jela za učenike dovoze u šerpama.
"U pojedinim osnovnim školama koje nemaju trpezarije obroci se sipaju u tanjiriće učenicima u hodniku. Tanjirići iz kojih đaci obeduju najčešće se vraćaju dobavljaču hrane na pranje i ponovo koriste, a pitanje je da li se pred serviranje ručka dovoze dezinfikovani i u neotvorenim kesama", tvrdi izvor "Politike", a izvesno je da samo jedno preduzeće koje proizvodi i dostavlja obroke za beogradske đake poseduje najsavremenije mašine za pakovanje i može da isporuči hermetički upakovan ručak u posudama za jednokratnu upotrebu koje su higijenski najispravnije.
Izvor: Politika