Džiboni:"Nešto kao ljubav…"

0

„Kad poslušam svoje pesme shvatim da su one mnogo zanimljive od mene“ – kaže Zlatan Stipišić Džiboni, kantautor čija muzika je razumljiva na svim jezicima Balkana što samo znači da joj ni predrasude ne mogu ništa. Zbog toga nije nimalo neočekivano to što je upravo ovaj autor prvi koji ima ozbiljnije šanse da ostvari san mnogih. Da, reč eje o famoznom uspehu u Evropi

Kakav je zapravo čovek 20.veka budući da je to naslov vašeg aktuelnog albuma?

Naziv albuma „20 Century Man“ je na neki način moj vid legitimacije. Na primer, ako neko kupuje album u muzičkoj prodavnici u Lajpcigu ili nekom drugom evropskom gradu, može da nasluti kakva se muzika nalazi na samom izdanju. U tom trenutku, jasno mu je da se iza naziva „20 Century Man“ ne nalazi neka mlada pop ili rok zvezda. Producenti u Londonu su mi rekli da 2013. godine prosečan slušalac donosi zaključke o muzici preko društvenih mreža, kao što su facebook, youtube…
Taj slušalac, dok traži muziku na društvenim mrežama, donosi zaključak o novim stvarima posle sedam do deset sekundi slušanja, odnosno već posle nekoliko sekundi zna da li će da sluša dalje ili će da prekine.
Ne pričam sa nostalgijom, niti patim za nekim davno prošlim vremenima, već mi se čini da muzici treba posvetiti mnogo veću pažnju da vam ne bi promaklo nešto kvalitetno i dobro. Ne treba biti rob prebrzih informacija. Informatička era je donela mnogo dobrih stvari, ali umetnost u vreme „brzih i površnih informacija“ je sama sebi dala autogol.

Brojni muzičari sa ovih prostora su najavljivali proboj na evropsko pa i svetsko muzičko tržište. Više se niko i ne osvrće na takve najave i ne uzima ih za ozbiljno. Kada ste se vi oglasili istim povodom, to nije zvučalo besmisleno. Da li osvajanje Evrope ide planiranim tokom i da li je to vaša namera?

Promocija novog albuma ide planiranim tokom. Do sada je objavljeno nekih četrdesetak recenzija novog albuma „20 Century Man“. Album se pojavio na različitim tržištima u Evropi, jer ne postoji jedinstveno tržište.
Na primer, Velika Britanija ima oko 60 miliona stanovnika i na hiljade pevača i muzičara koji su poznati van njenih granica. SAD i Australija takođe imaju brojne muzičare koji su poznati van njihovih teritorija, dok Evropa ima 500 miliona ljudi, a samo Ramštajn (Rammstein), Cukero (Cukero) ili Eros Ramacoti (Eros Ramazzotti) su poznati širom planete.
Zbog različitih evropskih tradicija, kultura i jezika, muzičar ne može da bude prihvaćen svuda podjednako. Jednostavno je tako i sa tom činjenicom čovek mora da se pomiri. Umetnik može da ima album koji je odlično prihvaćen na primer u Švedskoj, ali nije u Portugaliji. Ili obrnuto. O tome inače ne razmišljam, ali kad ovako izgovorim, postanem svestan situacije. Verujem da je takva situacija i sa kinematografijom.

Vaše pesme su prepozatljive pre svega zahvaljujući tekstovima, stihovima, rečima. Nema opštih mesta, patetike, ponavljanja onoga što je odavno otpevano. Kako nastaju tekstovi koji zaista imaju univerzalno značenje i dočaravaju realne životne sitauacije, emocije koje zaista pokreću ljude?

Radim svaki dan na pesmama i kad nešto napišem može biti stvarno banalno, pa onda to bacim…Ali ako mi nešto stvarno dobro muzički zvuči, da se ja dobro osećam, onda to ostavim i naravno nastavim pažljivo da radim na tome. Racionalost je veliki neprijatelj inspiracije. Ne treba muzičar da se bavi nekim velikim analizama, već da razmisli u kojoj meri određena pesma može da podstakne druge ljude. To je kao ljubav…Kad se u nekog zaljubiš, nemaš mnogo vremena za analizu.
Kada se zaljubim u određenu melodiju ili dobru rečenicu koja mi je pala napamet, više me ne zanima da li je ona banalna, patetična, duhovna ili pametna. U tom trenutku ja uživam u muzici i pesmi i samo se trudim da je ne pokvarim. Kad imam dobru ideju, jedini cilj mi je da je ne pokvarim, već da je pustim da se sama napiše…Sledim ideju i pažljivo je osluškujem. Kad pogledam svoje pesme postanem svestan da su one mnogo zanimljivije nego ja sam. Moje pesme su jasnije mojoj publici nego što ja mogu da ih objasnim.

Kao kantautor ste sasvim promenili žanr. Zašto?

Ljudi stalno pričaju o formama. Nisam promenio žanr, uvek mi je bio važniji sadržaj nego forma. Kod nas se stalno priča o formi i produkciji, a meni je najvažnije kako zvuči sadržaj pesme kada sam sednem sa akustičnom gitarom.
Nikad ne razmišljam o formi, mene ne zanima da li sam snimio pesmu sa jednom ili tri gitare, da li je u pitanju akustična gitara ili električna…Ako pesma ima energiju, to ne može ništa da joj oduzme. A ako pesma od početka nema energiju, nema te distorzije, ni bubnjeva, ni frizura koje mogu to da nadomeste.

Koliko ste se promenili od vremena „Osmog putnika“ i „Divljih jagoda“. U kakvom sećanju vam je ostala muzička scena tog vremena?

Nedostaje mi entuzijazam koji je postojao u vreme „Osmog putnika“. To je bila dobra stvar. Istina je da su neke stvari bile ograničene u to vreme. Bavljenje rok muzikom je imalo tok – putovali smo dosta, imali prijatelje i novac, ali velika para je uvek bila rezervisana za narodnjake i zabavnjake. Zarađivao sam toliko da kad bi došao kući sa nastupa, uvek me je čekalo pitanje roditelja „kad planiraš nešto ozbiljno da radiš?“… U to vreme se bolje zarađivalo u firmama, nego u rok bendu.
Ne kažem da meni danas fali entuzijazam, već ga nema dovoljno u diskografiji današnjice. Mislim da sam uspeo šta sam želeo, nisam pravio kompromise sam sa sobom, nego sam sledio svoju potrebu da se na različit način izrazim, i to sam radio svim srcem. Nekad sam odlazio u muziku koja je manje uspešna, ali je na kraju ispalo dobro. I nisam se nešto mnogo promenio od onda…

Razmišljate li o tome „šta će vama vaša deca reći“'? Čemu prvestveno želite da ih naučite?

Ne znam kako će moja deca da razmišljaju u budućnosti, da li će da me osuđuju ili će me shvatiti. Teško je sa decom. Svako dete je na neki način „fakultet za sebe“. Kao i što smo i mi bili. Nije ni mojim roditeljima bilo lako samnom.
Voleo bih da moja deca jednog dana budu dobri ljudi, da mogu sve da pogledaju u oči, pa i mene. Takođe, voleo bi da moja deca što pre prepoznaju u čemu su dobra i da im pomognem da to razviju.

Da li stigli i ove godine da se bavite humanitarnim radom?

Već deset godina se bavim humanitarnim radom, stalno se nešto dešava… Uvek na nečemu radim, ne stojim u mestu. Ne radim samo za UNICEF, trenutno pokušavam da obezbedim sanitetsko vozilo namenjeno invalidima u Splitu. Kako nema dovoljno novca u gradskom budžetu, ljudi su se sami organizovali i angažovali brojne muzičare pa i mene.

M.N

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.