Beogradski beskućnik: Biću srećan ako za Božić pojedem paštetu!

0

Rođeni Beograđanin Petar Garđanski 1990. godine je krenuo trbuhom za kruhom u Rusiju. Radio je kao električar u firmi “Beogradska elektromontaža”, kada su mu rekli da bira: ili će ići u Sibir ili će dobiti otkaz. Prihvatio je da ide jer je trebalo izdržavati suprugu i pastorku. Tamo je proveo 18 godina, a firma je u međuvremenu propala, kao i njegov brak. Kada se vratio, više nikome nije bio potreban. Ostao je bez doma, u koji je godinama ulagao, porodice. Već godinama spava gde stigne, a u narodnoj kuhinji dobija tek pola obroka, jer zvanično nije na spisku.

Foto: Ilustracija – Morguefile

Kada ste ste vratili u zemlju?
„Vratio sam se u martu 2009. godine. Ostarilo se, više nisam mogao da radim posao električara jer to zahteva neprestani rad po 10 i više sati. Ja to više nisam mogao. Šta ću, došli su neki mlađi. A i uželeo sam se rodne grude“.

Šta ste zatekli kada ste se vratili?
„Zatekao sam nedovršenu kuću, za koju sam godinama slao novac da se završi. To je inače suprugina kuća, ali kada je pastorka ostala u drugom stanju, rešio sam da kuću proširim zbog deteta. Sav novac koji bih zaradio slao sam da se ta kuća završi i ne žalim. Sebi bih ostavljao tek toliko da imam za sapun, cigarete i hleb. Zatekao sam pustoš bez vrata i prozora, a pastorka nije želela ni da čuje za mene. Ne bih ja ni ostajao, trebao mi je krevet na nekoliko dana dok se ne snađem, ali nije popuštala. Potpuno sam se razočarao jer je to dete koje sam ja podizao“.

Šta je supruga na to rekla?
„Ona je u Rusiji. Došla je 1995. da me poseti i ostala da radi. Mi već godinama nismo zajedno, putevi su nam se razišli. Nije se ništa ni pitala.“

Gde danas živite?
„Gde stignem. Kada sam se vratio u zemlju, a pastorka nije želela da me primi, dugo vremena sam živeo u starim vagonima na železničkoj stanici. Trenutno sam u nekoj napuštenoj kući na Južnom bulevaru koju delim sa još šestoricom cimera. Beograd je pun takvih kuća i uvek možete pronaći neku za smeštaj.“

Da li su se vlasnici tih kuća nekada vraćali i izbacili vas?
„To mi se nije dešavalo, ali život nas beskućnika je nomadski i mi se stalno selimo. Oterali su nas iz prostorija nekadašnje očne klinike u Višegradskoj kada je zgrada počela da se renovira, a u tom trenutku je tamo živelo nas 15.“

Kako se hranite?
„U narodnoj kuhinji, ali dobijam samo pola obroka. Nisam na njihovom spisku jer nemam dokumenta. Kada dođe kombi sa hranom, ja im pomognem da unesu unutra i dobijem veknu hleba, dva jaja, nekad paštetu. Ako stignem, odem u kuhinju u Francuskoj ulici, koja je pri Crkvi. Tu dobijem jedan ceo topli obrok.“

Je li to dovoljno, da li gladujete?
„Meni je dovoljno, nisam ješan. Terenski radovi su me naučili da ponekad danima ne jedem ništa. Nemaš vremena, radiš. Ili te ne plate na vreme, nemaš ni cvonjka, dešavalo se.“

Da li ste u Rusiji zarađivali više nego ovde?
„Kada sam prvi put došao u Srbiju posle šest meseci, ovde su ljudi primili tek jednu platu, dok su nas redovnije isplaćivali. I tamo su devedesete bile teške, ali bolje nego ovde. Imali smo i terenski dodatak, tako da sam imao više nego što mi je trebalo, a sve preko slao sam kući. Firma je u međuvremenu propala, ali ja sam ostao i počeo privatno da radim. Za dva meseca, koliko sam radio na jednoj zgradi, zaradio sam više nego što mi je bila godišnja zarada u firmi.“

Od kada ste vratili, od čega živite?
„Nemam nikakvih primanja. Pravo na penziju, naravno, nemam. Čekam rešenje suda o razvodu kako bih konkurisao za socijalnu pomoć. Sve dok sam u braku, to pravo ne mogu da ostvarim jer supruga ima primanja. Do skoro nisam imao ni ličnu kartu, nekako sam skupio za to, pa će moći da me stave na spisak narodne kuhinje.“

Jeste li pokušali da nađete neki posao?
„Posla nema ni za lek. Ko će mene ovakvog da primi? Ponekad me neko od poznanika preporuči da uradim elektriku u nekom stanu, ali to traje dan, dva, a zarada je svega nekoliko stotina dinara.“

Nastavak možete pročitati ovde.

Izvor: Alo

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.