1983. (sedmi deo)

0

Spavao sam, bila je 2013. godina i kad sam se probudio, odjednom – 1983. Jedino što sam uspeo da povežem i shvatim je da izgleda treba vama da se javim. Poslednjih nekoliko dana pre ovog vremenskog skoka unazad proučavao sam vaš lik i delo malo više, posebno ove poslednje dane emisije.

Sigurno je pomislio: „Samo mi je još ovaj falio jutros“. Međutim, ispod te grube maske ipak je bio veliki dečak dobrog srca. Odlučio je da sumanutom mladiću – meni – posveti pet minuta za koje sam ga zamolio. Mislio sam da ću osećati strahopoštovanje kada se nađem oči u oči sa jednim od svojih idola. Ipak, osećao sam se sasvim dobro, kao da pričam sa običnim, normalnim čovekom, što je on pre svega i bio. A i to je trebalo da znam, jer bez te suštinske jednostavnosti ne bi ni mogao da bude genijalan. Zvuči komplikovano, ali u stvari je jako jednostavno.

Šta se dešava, momak? Zašto si tako izbezumljen? Nije valjda nečiji život u pitanju?

Pa, možda jeste, moj. Znam da će vam ovo zvučati glupo, ali svejedno moram da vam ispričam. Ja dolazim iz budućnosti i veliki sam vaš poštovalac. Slušao sam vaše emisije svakog jutra, pre polaska u školu…

Čekaj, čekaj. Iz „Budućnosti“, kažeš? Izgleda da imaju baš dobro piće tamo. Gde je ta kafana? Mora da je nova, nisam čuo za nju.

Na trenutak se nasmešio. Uspelo mi je da nasmejem Tmušu! Istorijski uspeh, pomislio sam. Sad je i meni bilo smešno.

Nisam ni na kakvim drogama, verujte mi. Nisam čak ništa ni pio, već nekoliko dana. Evo, ako mi ne verujete na reč…

Dunuo sam mu u lice, da dokažem da nisam pod dejstvom alkohola.

Uh, nemoj to više da radiš, molim te. Makar ne ovako rano ujutru…

– Izvinite, ali u svoj ovoj frci i trci poslednja dva dana, potpuno sam zaboravio da operem zube. Uglavnom, dugo sam razmišljao da li da dođem kod vas ili ne, ali na kraju sam shvatio da u stvari nemam izbora. Vi ste ključ problema! A možda i niste, ali ja nemam bolju ideju.

Ključ? Znaš šta, momak, sudeći po reakcijama nekih drugova i krugova, biće da sam ja pre problem, nego ključ.

Znam sve. Već mesecima vas pomno slušaju oni odozgo, iz CK SK. Drže vas na nišanu, takoreći samo čekaju da pređete crtu, pa da vas smaknu. Na primer, ovaj jučerašnji aforizam o deci političara koja će prodavati vile na Dedinju… taj je na samoj granici. Lome se šta da rade sa vama. Još jedan takav i gotovo je sa emisijom. A znam da ste jutros planirali da pročitate i onaj o Titu. „Kad već možemo i moramo bez Tita…“ jer vam je dosta i njih i svega što ih okružuje.

Čovek je prebledeo. Pauza je potrajala ceo minut, dok se nije pribrao i upitao:

Otkud znaš sve to?

Pa rekoh vam, dolazim iz budućnosti. Ne pitajte me kako, ne znam ni ja. Spavao sam, bila je 2013. godina i kad sam se probudio, odjednom – 1983. Jedino što sam uspeo da povežem i shvatim je da izgleda treba vama da se javim. Poslednjih nekoliko dana pre ovog vremenskog skoka unazad proučavao sam vaš lik i delo malo više, posebno ove poslednje dane emisije. Ako danas pročitate ovaj aforizam o Titu, ugasiće emisiju, ali to znate i sami. Ono što verovatno ne znate jeste da će vam ukidanje emisije pasti mnogo teže nego što sada mislite. Molim vas, nemojte da ga pročitate, za dobrobit mnogih budućih generacija!

Izraz njegovog lica govorio je da mi veruje. Pitao sam se samo da li i to vredi, ili je on u ovom trenutku već (bio) toliko ogorčen da mu je jednostavno bilo svejedno. Nastavio sam, da bih ga malo odobrovoljio:

Da znate samo, u ovoj budućnosti iz koje ja dolazim, nema više Jugoslavije. Umesto nje, imamo mnoštvo malih državica, sadašnjih republika i pokrajina. Osim Vojvodine, ona je i dalje u Srbiji.

Ma šta kažeš? A kako stoje Zvezda i Partizan u fudbalu?

Partizan je u poslednjih 20 godina mnogo jači. Čak i u košarci.

Opet se malo nasmešio.

Dobro, znači, ako ja danas ne pročitam aforizam o Titu, u budućnosti će sve biti bolje?

Pretpostavljam da neće baš sve, ali nešto će svakako biti bolje nego što jeste. Šta uostalom možemo i da izgubimo, posle građanskog rata i raspada države, posle sankcija, hiperinflacije i izolacije od strane većeg dela sveta, pa opet bombardovanja, sankcija, pa kvazidemokratije i tako dalje. Ne smem ni da pomislim šta je sledeće. Uglavnom, šta god da se desi, ne može biti gore. Svojim delovanjem možete istoriju promeniti samo na bolje.

Istoriju za tebe, a za mene i dalje budućnost.

Tako je.

Pogledao me je onako smrknut. Bio sam siguran da me je na kraju ozbiljno shvatio. Pružio mi je ruku.

Dobro, momče, idem sad na kafu. Obećavam ti, dobro ću razmisliti o svemu ovome.

Slušaću vas kasnije. Nadam se da ćete me pos…

Pričao sam uzalud, jer on je već odmakao niz hodnik i ušao u bife. Meni je preostalo samo da se vratim kući, uključim radio i nadam se pozitivnom ishodu ovog neuobičajenog razgovora, susreta generacija prošlosti i budućnosti.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.