Ratni dnevnik jedne sarme

Ponedeljak, 6. januar.

Zatišje. Na frontu muk. Samo tmina i tišina koja nam se uvlači u mleveno meso i podseća nas sa kakvom se silom suočavamo sutra. Pokušao sam da pišem mojima kući, ali nisam mogao. Neću da ih opterećujem. Brojno stanje nam je fenomenalno, ali svi smo svesni da će se to jako brzo promeniti. Kažu da su minimalne šanse da nas danas neko napadne.

Utorak, 7. januar.

Komandant kaže da krećemo iz Frižidera, preko Rerne, da bi došli do Astal polja. Kaže da je to najsigurniji put. Mi mu verujemo. Pretrpeli smo dve žrtve još u Frižider klancu, u Rerni smo zadržali brojno stanje, ali nas je vrućina izmorila.

A Astal polje? Ne znam šta bih vam rekao. Masakr. Neprijatelj je nadirao sa svih strana, levim krilom, desnim krilom, čini mi se da je se na trenutke uključivala avijacija. Lete glavice i listovi na sve strane, utrobe samo pršte. Izgubio sam dva brata od strica i najboljeg prijatelja. Ja i nekolicina smo se nekako spasli i uspeli da se povučemo nazad do Frizider klanca.

Sreda, 8. januar.

Noć je. Spavali smo na smenu u Frižideru kad je među nas uletela raketa marke Viljuška, odnela još tri žrtve i mene ranila. Imam otvorenu ranu na desnom boku.

Četvrtak, 9. januar

Tiho. Tri žrtve za ceo dan. Mislim da neprijatelj polako gubi interesovanje za nas. Čak bih rekao da smo mu se smučili. Ostali smo samo stari General, dvojica pešadinaca i ja.

Uskoro po nas dolazi Kontejner, pitam se šta će sa nama biti.