Panični napadi – moderna bolest mladog čoveka

0

"Panični napad ne možeš objasniti nekome ko nikada nije imao panični napad", objašnjavala mi je lekarka. To je valjda jedan od načina da pacijentu približiš njegovu bolest i razjasniš mu da činjenica što ga okruženje ne razume i većinom ga posmatra kao nenormalnog, do onog trenutka dok i samog sebe ne počne da posmatra tako, ne znači da je okruženje u pravu. To je prvi korak u objašnjavanju da je sa tobom sve u redu.

Ako bih seo i razmislio o tome kada sam imao prvi panični napad, verujem da sam ga imao sa desetak godina, kada sam išao na kateterizaciju srca. Da li je bilo 1996. ili 1997. godine, više nije ni bitno. Sledeći kog se sigurno sećam je bio 1999. godine za vreme bombardovanja – treći dan NATO agresije, 12 popodne, sedeo sam na krevetu i gledao televiziju dok sam sve vreme imao utisak da mi neko pritiska grudi i u isto vreme čupa utrobu na usta. To je taj neki osećaj koji ne možete da zaboravite ni 15 godina kasnije. Naravno, u to vreme je savršeno opravdano misliti da se dete samo uplašilo. Kakvi panični napadi, pa to nije ni postojalo 1999. godine…

Da li je bilo nekih nakon toga? Ne sećam se. To jest, ne sećam se sve do decembra 2007. godine. Odvratna je ta anksioznost i ti panični napadi. Udaraju bez bilo kakve najave i u trenucima kada ih najmanje očekuješ. Prilaze sa leđa, u mraku, guše te, unose nemir, stežu ti grudi i parališu ruke i noge. Ali nije to najgore, ne. Najgori je strah. Sedenje i iščekivanje kada će se sledeći napad panike desiti. Da li u autobusu, da li u sred razgovora sa nekim na ulici, da li kada ostaneš sam u stanu? Čovek počne da razvija male rituale – ne ide daleko od telefona, ne ide daleko od kuće, ne ide daleko od doma zdravlja, ne ide u gužvu, ne ide u zadimljeno ne ide u zatvoreno ne ide nigde. Čovek se zatvara u kuću, u sebe i svaki dan koji prođe bez iznenadnih napada sa skokovima pritiska i užasnom panikom, svaki taj dan je dan za radost. Odlazak u hitnu službu po injekciju, diuretik, bromazepam i „nije tebi ništa sine šta si se uplašio“ govor postaje rutina kao što je nekada bila rutina da izađeš sa prijateljima na kafu. Bilo kakve intelektualne radnje su nemoguće, svaki nagli potez podrazumeva iznova merenje pulsa i pritiska, svaka unutrašnja draž je signal da nešto nije u redu. Panika ima tu nezgodnu osobinu da hrani samu sebe. Dovoljno je samo jedno zrno koje će se za čas pretvoriti u peščanu oluju iz košmara.

Sećam se, posle dugog stresnog perioda srednje škole i cele 2007. godine koja mi je bila strašna, krajem iste sam napokon dao uslov i upisao drugu godinu Pravnog fakulteta na budžet, našao divnu devojku i generalno sve je bilo kako treba.

I onda se probudiš jedno jutro u 5, bude ti malo muka, pritisak 140/90, puls oko 115 a temperatura 35.5 stepeni. Smrzavaš se, muka ti je, nemaš pojma šta ti se dešava i misliš da si se razboleo ili ko zna šta je u pitanju. Kako nisam pio niti se drogirao u to vreme nije mi bilo jasno otkud sve to. Odlazak kod lekara, pa jedan kardiolog, drugi kardiolog, treći kardiolog… Počinje i 2008. godina a sa njom dolazi i četvrti kardiolog, dva endokrinologa, nefrolog, pulmolog, vađenja krvi, hormoni, snimanje krvnih sudova glave i vrata. Za sve to vreme zapostaviš fakultet, zapostaviš prijatelje, zapostaviš sebe i zapostaviš život. Baviš se svojim unutrašnjim svetom i u svojoj glavi preživljavaš barem 5 terminalnih bolesti svakog meseca. 15 meseci odlazaka na „ti si dečko potpuno zdrav“ razgovore kod svih dvadesetak različitih specijalista kod kojih sam bio i 15 meseci ponovnog buđenja u sumornoj realnosti da se i dalje ne osećaš dobro. Od čoveka koji je bio veseo i pozitivan, inteligentan i oštrouman, sportista i socijalno aktivan postaneš jedna sparušena senka koja se kreće na relaciji soba-wc-bolnica-soba.

Poražavajuć je trenutak kada oni najbliži tebi, pre svega roditelji, dođu i kažu, sigurno ne iz neljubavi, već iz nerazumevanja i generalne neosvešćenosti: „Ja mislim da ti to sve glumiš da ne bi išao na fakultet“. A ti sediš i moliš Boga da skupiš hrabrosti da odeš na taj fakultet, među ljude, među svet, jer se gadiš samom sebi ali jednostavno… ne smeš. I nakon 15 meseci pregrizeš jezik, zakopaš sve stereotipe stvorene u sredini u kojoj živiš duboko ispod zemlje, zakopaš sramotu, pređeš preko ponosa i odeš kod psihijatra. A taj strašni psihijatar te pogleda, sasluša 5 minuta kaže ti „pa dobro, imaš napade panike, pij ovaj lek i dolazi na terapiju i bićeš dobro“.

15 meseci analiza, 20 lekara, 30 rupa na venama, 40 hiljada dinara potrošeno, 420 dana života bačeno i nakon 5 minuta žena kaže „to ti je sve rešeno“. Ne znaš da li da se smeješ ili da plačeš.

Godinama nakon toga, pričajući sa ljudima o problemu koji sam imao i učeći o njemu, shvatio sam da on pogađa sve veći broj mladih ljudi i veoma veliki broj mladih u mom okruženju ima ovaj problem ili ga je imao u nekom trenutku. Takođe, shvatio sam da veliki broj mladih ljudi ćuti. Pripisuje problem stresu ili veruje da može da ga sredi iznutra. Valjda poneseni istom onom sramotom kojom je jedan dvadesetjednogodišnjak bio skrhan kada je trebalo otići psihijatru. Valjda sa verom da „ako ne mogu da se izborim sam sa sobom onda ne vredim ništa“. A ta anksioznost, to je bolest kao i svaka druga – upala pluća, grip ili bronhitis. I leči se kao i one – nekada ležiš i čekaš da prođe, nekada piješ lekove. Samo što kod nas još uvek postoji ta stigma „nenormalnosti“ svakog čoveka koji se za pomoć obrati psihologu i psihijatru.

Prošlo je dosta vremena i ja danas nemam problem da pričam o tome, jer to je sada, nadam se zauvek, iza mene. S tim što panični napadi uvek ostaju negde tu, u pozadini mozga. Kao onaj slatki đavolak sa trozupcem iz crtanih filmova, koji sedi na ramenu i opominje te da budeš dobar inače će da se ponovo pretvori u demona koji je nekada bio. Nije hrabrost sakriti problem koji vas jede duboko usebe i pokušavati da vodite donkihotovsku unutrašnju borbu za njegovo rešavanje. Borbu koja će vas samo pojesti i ostaviti vas praznom ljušturom. Hrabrost je, za početak, priznati sebi da imate problem, priznati drugima da imate problem i rešiti ga. Nije sramota razboleti se, sramota je biti toliko nemaran prema sebi da dozvolite da vas jedna pišljiva bolest savlada u XXI veku kada ljudi lete u kosmos, leče rak, prave inteligentne robote i kloniraju životinje.

Ovo je svetska nedelja posvećena mentalnom zdravlju. Ako imate problem ili nekoga u svojoj blizini za koga sumnjate da ima problem – uhvatite ga/je za ruku, nasmejte se i recite im da nisu sami, pružite im podršku i pomozite im da problem reše. Kada naučite da prihvatite problem, ostalo će sve već ići dosta lakše.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.