Dan kada smo ubili najbolje što smo imali

0

Pre nekoliko meseci pročitao sam tekst Aleksandra Lambrosa iz 2011. godine pod naslovom "Ima li Srbija Grejs Lorč?" Ko je čovek ili barem njemu slično biće, nakon čitanja tog teksta teško da može ostati neprobuđenih emocija.

Grejs Lorč je bila belkinja koja je 1957. godine u Litl Roku, država Arkanzas u SAD, zaštitila Elizabet Ekford, crnu petnaestogodišnju učenicu koju je masa pravičnih belaca htela da linčuje. Doduše, imali su dobar razlog za to – bila je toliko drska da je želela da iskoristi njeno Ustavom garantovano pravo i pohađa školu zajedno sa belcima, nakon što je Ustavni sud SAD proglasio nelegalnim segregacionističke zakone. Pošto mi je jasno da većina kvazipatriota koji se udaraju u grudi sa tri prsta i proklinju Hrvate, Muslimane, Vatikan, pedere, B92 i Soroša ne ume ni da pročita reč „segregacionističke“ – u pitanju su zakoni koji su dozvoljavali diskriminaciju ljudi u zavisnosti od njihove rase. Ova žena je taj dan njenim ličnim primerom zaslužila poštovanje i to da se sećanje na nju i njen čin ne zaboravi.

Trideset i šest godina nakon Grejs Lorč, srpski narod je dobio i izgubio svog heroja – Srđana Aleksića. Ovaj momak je bio Srbin iz Bosne, mladi amaterski glumac i plivač. Srđana su januara meseca 1993. godine, kada je imao 27 godina, ubili pripadnici Vojske Republike Srpske, vojske njegovog naroda, vojske čiji je u jednom trenutku bio pripadnik.

Nakon što je video da grupa pripadnika Vojske RS maltretira i tuče njegovog prijatelja Alena Glavovića, muslimana iz Trebinja, Srđan mu je pritekao u pomoć, jer je „njegova jedina krivica bila sadržana u njegovom imenu“, kako je to u jednom od tekstova primetio Teofil Pančić. Nakon toga, četvorica pripadnika Vojske RS su prestali da tuku Glavovića i počeli da kundacima prebijaju Srđana, na očigled prolaznika i policajaca koji nisu reagovali. Ovo sve se odigralo u blizini Pijace u Trebinju pored koje se nalazi i policijska stanica, 21. januara 1993. godine. Srđan je pao u komu a zatim preminuo na Svetog Savu, 27. januara 1993. godine. Njegov otac je u čitulji napisao: „Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.“ Od funjara koje su ga ubile, jedan je poginuo u ratu, dok su preostala trojica osuđeni na UKUPNO 28 MESECI zatvora.

Interesuje me, koliko nas bi danas skočilo u odbranu nekog Muslimana, Hrvata, nekog zlog Šiptara, apokaliptičnog pedera ili bilo koje druge osobe koja od one pomračene strane srpskog naroda bude okarakterisana za „neprijatelja srpstva“? Možda je bolje postaviti pitanje – koliko nas bi danas skočilo u odbranu drugog nedužnog ljudskog bića, čiji je jedini zločin to što se ne uklapa u model ispravnosti koji je neko drugi odredio?

Nedavno je u Beogradu održana izložba „Bogujevci“ o masakru u Podujevu koji su počinili članovi jedinice „Škorpioni“ u martu 1999. godine. „Veliki Srbi i patriote“ su taj potez ocenili kao pljuvanje u lice srpskom narodu „jer eto u Hrvatskoj/Albaniji/Bosni se veličaju zločini nad Srbima a mi podržavamo njihovu propagandu kod nas.“ Za grupu ljudi koja od gađenja prema svim pomenutim državama i narodima ne dozvoljava ni da se spominju u istoj rečenici sa srpskim, sam čin poređenja sa njima bi trebalo da bude uvreda, mada teško je za očekivati od toliko slabo inteligentnih ljudi da shvate ironiju u tome. Ali Srbija, zapravo, jeste ispala bolja od svih pomenutih. Ne zbog šovinističkih zadrtih stavova, protesta i inicijativa, ne zato što smo mi narod nebeski i što smo uvek u pravu, nego zbog Srđana Aleksića i zbog izložbe u KC Beograda. Srbija i srpsko društvo su time pokazali da su bolji i zdraviji i od Albanije i od nelegalnih kosovskih vlasti i od Hrvatske i od Bosne i Hercegovine. Jer Hrvati su imali samo „Bljesak“ i „Oluju“, Muslimani su imali samo „Dobrovoljačku ulicu“, Albanci i Šiptari su imali samo „Goraždevac“, a Srbi su imali „Srebrenicu“, ali su imali i svog Srđana Aleksića i izložbu „Bogujevci“ u sred glavnog grada.

Draga Srbijo i dragi Srbi, na današnji dan, 28. januara, pre dvadeset i jednu godinu sahranjen je Srđan Aleksić, jedan od najdirljivijih primera toga šta znači biti sjajno i pristojno ljudsko biće, pravi Srbin i patriota. Nemojte ga zaboraviti, ugledajte se na njega i učite vašu decu da budu kao on. Tek onda kada istrebimo mržnju koja vlada među nama i postanemo dobri sebi samima – bićemo zaista bolji od svih drugih.

Počivaj u miru, Srđane.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.