Kome smeta Doris?

0

Kraljica Torcide ili srpska majka, svejedno je. Reč je o istoj gluposti i oportunizmu, o istim ulogama koje podrazumevaju iste katastrofalne posledice

Doris Dragović je došla u Srbiju i to nekako treba preživeti. Ne Doris kao Doris, već Doris kao blogersku temu, kao subjekat u nepismenim fejsbuk statusima, kao tabloidnu loptu za šutiranje. Očekivano, najglasniji su pevači koji nisu u stanju da animiraju publiku ni u svojoj zemlji a maštaju i drobe o „reciprocitetu“. Prate ih dežurni domoljubci koji ne bi imali priliku da pokažu koliko vole otadžbinu da se s vremena na vreme ne dešavaju ovakve zgode.

Doris Dragović je odlična pevačica koja je u jednom trenutku pristala da bude deo političke orgije u svojoj zemlji. Ona je hrvatski pandan hordama srpskih zvezda koje se nisu dvoumile oko toga da sebi, početkom devedesetih, priušte članske knjižice SPS-a a potom, na talasu nacionalističkog ludila, izgrade „imena“, vile, magaze i slavoluke. I sve to začine uber patriotskim idiotizmom na mostovima devedeset devete. Doris nije ni za dlaku veća zver od svojih srpskih kolega koje veruju da su sakrile sve tragove ili to, presvlačenjem u žrtve, i dalje čine u pričaonicama Milomira Marića i ostalih TV „hostova“ zainteresovanih da pomognu u uvek unosnom projektu – glorifikaciji laži.

Dakle, kraljica Torcide ili srpska majka, svejedno je, reč je o istoj gluposti i oportunizmu, o istim ulogama koje podrazumevaju iste katastrofalne posledice. Ali, u skladu sa principom da odgovorna društva prvenstveno čiste ispred svog praga, bavljenje reciprocitetom je izraz zadrtosti, uskogrudosti i, vrlo često, mržnje. A ponekad, mora se priznati, i puke dokonosti, te uvek korisnog načina da se dospe bar do ćoškića na nekoj tabloidnoj strani. Uostalom, nikada nije loše podsetiti patriote na citat iz Biblije, jer do religijskih svetonazora drže više nego do bilo čega drugog, onaj o trunu i brvnu u očima.

U jeku antikampanje, saznajemo da je Doris Dragović imala strasnu vezu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Čitav tok romanse je opisan vrlo detaljno ali ostaje nejasno zbog čega bi nešto što Cecu čini veličinom predstavljalo mrlju u biografiji Doris. Nije neophodno biti opsesivni novinar istraživač da bi se dokazala nedoslednost pevačice koja je, pod patronatom Tončija Huljića, opevala tolike religijske motive i likove u skladu sa postjugoslovenskim identitetom današnje Hrvatske. Njena „Marija Magdalena“, maestralno uživo otpevana u sinoćnjem X Faktoru, nagrađena je gromoglasnim aplauzom. I nema razloga da ne bude tako. Zbog čega glumimo teletabise pretvarajući se da sav taj patriotizam nije samo fantastičan alibi za gomilanje novca? Oduvek je samo tome i služio. Da nije pevala Milu Đukanoviću, što je rezultiralo proterivanjem sa tribina u Splitu, Doris nikada ne bi došla u Srbiju. I dalje bi sjajno zarađivala u svojoj zemlji. Isto važi i za sve domaće patriote u najširem mogućem luku od politike i biznisa do estrade i medija. Nije li Marija Milošević na svojoj „Košavi“ puštala Magazin i „Zbog tebe ljubavi ginem“ u vreme dok su sve rane još uvek bile otvorene?

Ima tu još čemerno grotesknih primera. Nina Badrić kliče generalu Gotovini prilikom njegovog povratka iz Haga, iz istih razloga Nataša Bekvalac otkazuje koncert u Zagrebu, Marijana Mateus reviju pa sirota publika ostaje uskraćena za vanserijske „kulturne sadržaje“. Patriotski svetonazori srpskih pevačica popustili su samo pred kvalitetima biznismena Ćazima Osmanija ali baš taj primer potvrđuje vrednost naklapanja koja nažalost neko još uvek uzima za ozbiljno. Oduvek su postojali i postojaće ljudi koji će nastojati da se što bolje pozicioniraju u određenom sistemu i u tu svrhu premazaće se tonom farbe iz kante vladajuće ideologije. Od „Zemljo moja“ i „Hej Jugosloveni“ do nekakve uloge koju je na sahrani Franje Tuđmana imala Doris Dragović. Od „Idem preko zemlje Srbije“ do pribežišta na Studiju B petog oktobra u slučaju njene prijateljice Vesne Zmijanac. Region ili regija, kako hoćete, krcati su takvim primerima. I baš zato niko, ali niko, nema pravo da se hvata kamenice koju bi svitlao na suprotnu stranu.

Mene je jako začudilo što je pitanje reciprociteta na svom fejsbuk profilu pokrenula Marija Mihajlović. „Da li neko zna podatak, kada je neka naša pevačica poslednji put imala koncert u najvećoj hali u Zagrebu ili gostovala u nekom show programu na televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju u Hrvatskoj?” – pita se neobaveštena predsednica žirija emisije “Tvoje lice zvuči poznato”. Na primer, Lepa Brena kod Aleksandra Stankovića u najgledanijoj emisiji na nacionalnoj televiziji države koja ne haje da uzvrati gostoprimstvo po mišljenju M.M.

Miroslav Ilić, Bajaga i da ne nabrajam dalje. Uglavnom ono što je vredelo ili bilo popularno još u staroj Jugoslaviji.Ukoliko i Marija boluje od ugruvanih patriotskih osećanja morala bi da se priseti čime se bavila devedesetih godina. Bez obzira na to što će mnogi tvrditi da nije imala izbora, pozajmljivanje glasa predstavnicima “muzike za idiote” jeste saučesništvo u zločinu. Kulturnom zločinu. Zločinu nad muzikom. A to nije nimalo domoljubno.

Takođe, slušao sam u jednom intervjuu jadikovke Alke Vuice kako je ne puštaju na HRT-u.Ali zato smaraju sa nekakvom r’n’b zvezdicom Ivanom Kindl. Ukoliko, u susednoj državi, zatvraju vrata i za sopstveno smeće zbog čega bi ga dodatno uvozili sa strane? Da bi bili fer prema komšijama? To što nama nikada nije dosta treša pitanje je kulture a ne ideologije. Zbog toga Ida Prester sa svojom grupom nema šanse da bude hit u Srbiji, o punim dvoranama da ne govorimo.

Nebitno je iz kog je kamiona treš istovaren. I sa kojom registracijom. Državni mediji u Hrvatskoj nastoje da pošalju jasnu poruku uprkos tome što diskotekama i klubovima, od Osijeka do Rovinja, odzvanja najgori srpski folk i najbanalniji hrvatski pop. Pa eto vam voljeni reciprocitet koji nam, ni jednima ni drugima, ne služi na čast. Ni onima koji ga proizvode ni onima koji ga proždiru.

Milan Nikolić

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.