Strpljenje je majka mudrosti

0

Deda Žika je bio predratni beogradski mangup koji je dobar deo svog života i rada proveo u Nemačkoj. Rado sam ga obilazio u staračkom domu, dva do tri puta godišnje, jer bi me svaki put obradovao ponekom devizom. Ali ne životnom, nego konkretnom i konvertibilnom.

– …A najviše i najvrednije što sam stekao zajedno sa ovim mojim poznim godinama, sinko, to je – pogodi šta?“

– Devizna penzija. Ipak si ti arbajtovao kod Švaba trideset godina kao šuster…“

– Ma ne bre. Strpljenje! Mislim, i devizna penzija je zakon, ali strpljenje je majka mudrosti. Kako stariš, tako razvijaš i usavršavaš sposobnost čekanja. Čekaš, recimo, u redu u pošti da te Distribucija odere sa udvostručenim računom, a boli te uvo. I gledaš one ljude oko sebe kako cupkaju, slušaš ih kako klikću hemijskim olovkama. Posmatraš ih tako i procenjuješ: ovaj debeli – to će sigurno da mu ode na jetru. Suvonjava nadžak-baba – rak pluća. Klinac u plavoj jakni… ne, on je u redu, on nije nervozan, miran je. Njega će negde zgaziti kamion. I tako redom.

„Dobro, ali ja danas te račune plaćam elektronski. Sednem za kompjuter, ukucam nekoliko podataka i gotovo.“

– Kako bre elektronski?

– Lepo, preko kompjutera. Nema gužvi u pošti, nema nestrpljivog i besnog naroda, nema vas penzionera…

– A, zajebi! Ja ništa ne verujem tim mašinama! ’Oće da ukradu pare! Jednom mi je tako onaj bankomat u Nemačkoj…

– Znam, znam, progutao ti je karticu pa si ga udarao dok nije ispljunuo i karticu i pare i naknadu za pretrpljeni strah… Pričao si mi to najmanje deset puta! A debela Švabica bankarka je izašla iz banke i sve vreme kukala „Majn Got, Majn Got“. Nego, je l’ možeš još nešto sa tim strpljenjem?

– Možeš da smuvaš koju god hoćeš žensku. Ma koliko dobra bila, samo baciš mamac, izudaraš joj čežnju kao Brus Li šamare Čak Norisu i čekaš… i ona pada.

– E, to je već zanimljivije. Pričaj! Kako pada?

– Vremenom. Neka za mesec, neka za godinu dana, ali pada. Svaka pada. Žene su u suštini jako jednostavne, samo ih mi muškarci komplikovano doživljavamo. Nego, šta smo ono hteli? Što si ti došao uopšte? Je l’ mi to već opet rođendan, a kao juče da je bio.

-I bio je juče, deda. Jesmo jeli Moskva šnit i slušali Čolu i Mikija Jevremovića? Pravo da ti kažem, došao sam uglavnom zato da mi daš neku kintu, a i da gledamo ovaj fudbal, valjda? Mislim, ako ikada počne.

– Jao jeste, OCA IM JEBEM ŠTO KASNE SA PRENOSOM!!! Daj mi taj telefon, da zovem televiziju da im se najebem svega milosnog ja! Znam i direktora, sad ću da ga nateram da pusti prenos odmah!

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.