Avanture kancelarijskog pacova, vol. 1 – Žene i pornografija

0

Šef me je poslao u kadrovsku službu po još jedan od bezbroj papira koji nisu služili ničemu, osim opravdavanja nabavke kancelarijskog materijala. A šta i očekivati od jednog zavoda za statistiku? Iz kancelarije se, kroz zatvorena vrata, jasno čula cika karakteristična za isključivo ženska odeljenja sa po tri do četiri zaposlene. Nisam želeo da uđem i prekinem ih usred nekog sočnog trača i tako na sebe navučem njihov gnev. Zato sam na kratko zastao ispred vrata, da im dam vremena da završe razgovor.

Zacičala je Milica, rumena i debela domaćica iz Sremčice:

– Sestro slatka, kako joj ga je nabio, a ja gledam, ne verujem! Ona razrogačila oči,sve ovako, a bogami i ja. Onoliko nešto nisam videla od kako sam prestala da koristim lak za kosu. Ulazi onaj moj, a ja brzo promenim kanal, kao gledam onu nacionalističku geografiju, šta li.

– Hahaha, pa ti nisi normalna! A šta da te je uhvatio? Posle ne bi mogla da se vadiš na ono staro dobro – da te boli glava.

Za razliku od Milice, Jasna je imala manjak kilograma, ali višak godina. Već dva puta je propustila da ode u penziju, ne želeći da svoje mesto prepusti nekoj mlađoj rospiji. Znala kakve su gadure te mlade pripravnice, jer je i sama bila jedna od njih. Pre 40 godina. Zatim se nadovezala i Jelica, sa svojih 25 godina – staža – najmlađa u veseloj družini:

– Pa čekaj, koliki mu je to?

– Otkud znam, bar trideset santima, onako odoka.

– Auuuu… pa nije ni čudo što je razrogačila oči. Ja mislim da bih umrla!

– Čini ti se, Jeco, na dobrog se čovek lako navikne, što kaže stara izreka.

Procenio sam da je pravi trenutak za upad bilo dok su se sve tri smejale u glas. Odlučno sam pokucao i odmah zatim banuo u kancelariju. Sve tri su oborile glave, a Milica se tobože obratila Jasni:

– I čekaj, šta kažeš, taj predmet nije bio u dobrom registratoru? A ja se ubih tražeći ga.

Nabacio sam zavereničko-nadmeni smešak koji je jasno govorio: „ZNAM o čemu ste pričale i ne vredi da poričete, ali biću džentlmen i neću pričati o tome. Bar neću pred vama. Hehehe.“

Prekinuo sam neprijatnu tišinu rečima:

– Šef me je poslao po izveštaj o efemernosti sublimata štetnih emisija skandinavske regije.

– Nije još gotov. Imamo brdo posla, sad smo baš diskutovale o jednom predmetu…

– Da se ne radi o onom predmetu koji se odužio kao… kobasica?

Jedva sam se suzdržao da ne nastavim ili ne pokažem rukom kako se predmet razvukao.

– Ma jeste, ne pitaj, već nam ga je svima preko glave.

Jasna je očigledno bila najmanje zatečena, pa se kako-tako snašla u pomalo neprijatnoj situaciji. Ipak nsam mogao da odolim, a da ih bar malo ne isprovociram:

– Nego, šta ima kod vas, vidim da sve tri dobro izgledate, znači dobro ste, to neću ni da pitam… Da nemate neki dobar film da mi preporučite?

Ovog puta odgovorila je debela Milica:

– Slabo ti mi gledamo filmove. Ali pitaću decu, oni stalno nešto gledaju sa Interneta.

Đubre pokvareno! Do pre samo minut prepričavala je sočne scene, i to sa neskrivenim zadovoljstvom!

– Važi, ako imaju neku dobru preporuku, javi mi, je l’ važi?

– Ma nema da brineš!

Izašao sam iz kancelarije i opet namerno zastao ispred vrata. Nije prošlo ni tri sekunde, a Jasna nije više mogla da se suzdrži:

– Šta mislite, je l’ onaj šonja čuo šta smo pričale?

Jelica je iskusno procenila:

– Verovatno jeste, ali može samo da nas poljubi u dupe. Šta nas briga.

– Fuj, ne bih mu dala da me poljubi čak ni tamo!

Kao da mi je neko udario šamar. Nisam to očekivao od Jasne. Nije da sam imao nekih aspiracija te vrste, ali nije lepo znati da se tako nisko kotiraš kod nekoga. Samo sam na brzinu kucnuo i odmah ponovo ušao:

– Nego, zaboravih da vas pitam – šta je sa onim mojim rešenjem o godišnjem odmoru od prošle godine? Jeste mi završile to?

Sve tri su nabacile kez lažne ljubaznosti. Jasna, ili bolje rečeno – Juda – je uz najlažniji osmeh od sva tri procedila:

– Nismo, ali ne brini ništa, biće ti gotovo do kraja dana. Taman posla da dozvolimo da našem omiljenom kolegi propadne odmor!

– To je lepo čuti, koleginice!

Jedva sam uspeo da poverujem u to što sam čuo. Ni stida ni srama. Ali, šta je, tu je. Bar neka korist od ove situacije. Ne volim kada mi propadaju dani odmora. Nije da mnogo radim u radno vreme, ali opet, prava radnika moraju se poštovati i koristiti. Baš kao i obaveze. Pa i više.

(nastaviće se)

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.