Sjaj u travi

0

Opet je bio tamo. Već petnaesto jutro uzastopno. Prkosno je lepršao ispod brisača, kao veliki crveni jezik koji mi se ruga. Letak automehaničarske radionice za tehničke preglede „Sjaj“ koji se iz dana u dan iznova pojavljivao na mom automobilu, kao Majkl Majers u kultnom horor-serijalu Noć veštica. Na putu do posla svratio sam do kontejnera u koji sam izručio dvonedeljnu zalihu letaka servisa, jer je počela da ugrožava bezbednost saobraćaja – kada bih otvorio prozor, bar dva-tri letka sa gomile bačenih na pod kod nogu suvozača poletela bi u vis i tako mi smanjivala sposobnosti reagovanja i rasuđivanja tokom upravljanja motornim vozilom. Nisam to izmislio, to mi je saobraćajac napisao kao obrazloženje u kazni koju sam platio na licu mesta. Da se ta neprijatnost ne bi ponovila, odlučio sam da ispraznim sadržaj patosnice u kontejner, ali i da istražim izvor ovih letaka, te sam tako, iste večeri, po povratku sa posla, postavio zasedu.

Preselio sam krevet u sobu koja je imala prozor ka ulici u kojoj sam parkirao auto. Dovukao sam ga do prozora, namestio nekoliko jastuka i udobno se zavalio u njih. Pola sata kasnije, već sam uveliko hrkao, a idućeg jutra, zadenut za brisač, dočekao me je novi letak.

Sutradan uveče nisam ponovio grešku. Izmakao sam jastuke i napravio nešto neudobniji razmeštaj. Međutim, umor je opet učinio svoje, pa sam, sat kasnije, čvrsto spavao, a sledećeg jutra ponovo pokupio novi letak i sa indignacijom ga bacio na pod ispod suvozačevog sedišta.

Pošto sam shvatio da tako neće ići, odlučio sam da svoju mrtvu stražu preselim na izvor problema, tj. u auto. Zalegao sam preko zadnjeg sedišta i kamuflirao se presvlakom. Pola sata kasnije, moje hrkanje aktiviralo je alarm, pa sam kao oparen skočio i postiđeno istrčao iz sopstvenog auta. Usput sam skinuo sa brisača novi letak.

Iduće noći sam samouvereno zaseo na vozačko sedište i polako srkutao kafu iz termosa od litar. Neće mene niko da maltretira, pa ni misteriozni raznosači letaka. Kada sam se narednog jutra probudio, shvatio sam da termos od litar i nije bio tako dobra ideja, jer se bar pola litra prosulo po podu, a nešto i po mojim pantalonama, pretpostavljam kada mi je termos ispao, što se – opet pretpostavljam – dogodilo kada sam zaspao. Kroz šoferšajbnu mi se cerio još jedan antipatični crveni papirić sa natpisom „Sjaj“.

Odustao sam od pokušaja da uhvatim misterioznog zagađivača životne sredine i mog automobila na delu, a instaliranje kamere u vozilo mi je delovalo preskupo. Već sam se pomirio sa sudbinom i sa tim da ću svakog jutra morati da skidam po jedan papirić sa brisača. I kako to obično biva, tek kada sam odustao, stvari su počele da se odvijaju u moju korist.

Učinilo mi se kao da mi brisač nekako neobično zuji dok radi. Kada sam stigao kući, uključio sam ga i izašao iz kola. Zaista je nekako čudno zujao i grebao staklo nečim oštrim. Isključio sam brisače, pridigao taj sumnjivi, a sa njega je na haubu otpao neki šrafić. Tom delu tu sigurno nije bilo mesto. Skinuo sam ceo brisač i rasklopio ga. Na moje zaprepašćenje, unutra je bio mali valjak i minijaturna štampana ploča. Odmah mi je bilo jasno da mi uopšte nije jasno o čemu se radi. Zato sam sve to odneo kod svog drugara Cije, koji je imao malu hardversku radnjicu u kraju u kojoj se bavio svojim pravim zanatom – hakovanjem. Međutim, pošto hakovanje nije bilo stalan posao, morao je od nečega i da živi, pa je tako sklapao računarske konfiguracije klincima i penzosima iz kraja i zarađivao tek toliko da pokrije troškove nabavke nove opreme za hakovanje.

Bacivši samo jedan pogled na tu čudnu spravicu, Cija je rekao: „Gle, kako mali štampač! Odakle ti to?“ U prvi mah mi nije poverovao kada sam mu odgovorio. Ipak, nakonmog insistiranja, prihvatio je takvu verziju događaja i obećao mi je da će detaljno ispitati to čudo, čim uhvati malo vremena.

Tri dana kasnije, tačnije tri i po, jer je bilo već 3 ujutru, zazvonio mi je mobilni telefon. Cija je govorio uzbuđeno, u nekom bunilu, kao da je opsednut: „Ovo nije zemaljska tehnologija, ovo je nešto iz svemira! Montirao sam ovo tvoje čudo na automobil. U dodiru sa tečnošću za staklo, počelo je da štampa letke!“ Zatim se začulo neko šuštanje, a veza se prekinula. Pomislio sam: oni su saznali da mi znamo i pokupili su Ciju! Samo je bilo pitanje vremena kada će doći i po mene. Na brzinu sam popakovao nešto odeće i neke drage predmete, seo u kola i krenuo da vozim u nepoznato.

Probudio sam se obliven znojem. Pogledao sam u telefon. U listi poziva nije bilo razgovora sa Cijom danima unazad. Dobro je, samo sam sanjao. Ustao sam i krenuo na posao, da iskoristim to što sam se probudio nešto ranije. Posle ovakvog košmara svejedno više ne bih ni mogao da zaspim. Za retrovizorom me je dočekao stari dobri crveni liflet auto servisa. Nežno sam ga skinuo i stavio na suvozačko sedište. Obećao sam sebi da ću narednih dana otići u taj servis. Nikad se ne zna šta sve može da otkaže na automobilu i to kada se najmanje nadate.

Foto: Wikipedia

Ostavite komentar

Your email address will not be published.