Dragana Varagić: Moje uspomene na dobra stara vremena

0

Dragana Varagić je osamdesetih godina prošlog veka bila jedna od najpopularnijih mladih glumica. Devedesetih fgodina odlazi u kanadu da bi se nakon dve decenije vratila u Beograd. Razgovarali smo sa njom o sećanjima na dobra, stara vremena.

Kada neko kaže dobra stara vremena, šta vam prvo padne na pamet?

Živela sam na Vračaru gde mirišu lipe, volela sam svoje škole, imala mnogo prijatelja, bila nezaustavivo radoznala, verovala u znanje i rad, osećala život kao neiscrpnu mogućnost prelepih iznenađenja. Nisam se bojala. Novac koji sam zarađivala trošila sam na putovanja, na čarobno osećanje da su sve granice otvorene i da imam svoj život u svojim rukama. Verovala sam da dobro nije ja tebi – ti meni, već da ide u krug i često dođe da neočekivane strane – radosno osećanje zahvalnosti za ljubav i podršku.

Sećanja neodvojivo prepliću osećanje vremena u kome smo živeli sa osećanjem mladosti koju sam tad proživljavala: pre svega, moja na žalost iluzija, da na ovim prostorima rata više nikad neće biti bila je osnov mog optimizma u sutra i vere u ljude. Kako sam sazrevala učila sam da svoju veru i ljubav pažljivije zamotavam u svoju potrebu za entuzijazmom.

Šta vam iz perioda stare Jugoslavije najviše nedostaje?

Mnogi od onih sa kojima sam imala čast da delim scenu ili kadar od kojih sam učila o pravim vrednostima, čuvari snova i majstori cinizma. Obrazovanje i kultura danas služe za partijsko potkusurivanje. Oni koji vrede u najvećem broju se dele sa knjigama i nekolicinom iz najužeg okruženja.

Nedostaju mi drame i serije po kojima su sve televizije iz današnjeg tzv. regiona (kako ružna i bezlična reč)) bile čuvene, nedostaje mi dečijii obrazovni i putopisni program, nedostaje mi da neko kaže “marš napolje” ovom užasu od neukusa kojim nas truju svaki dan i od kojeg nam se vrti u glavi i postajemo konfuzni, nedostaje mi da mogu sa mirom i poverenjem da otvorim novine.

Koja vam je najdraža uloga pred kamerama?

Drama “Slučaj Laze Kostica” gde sam igrala Lenku Dunđerski jer sam tu ponešto naučila o tajni kako se glumački prepliću vremena i prostori.

Šta sada radite?

U Barceloni sam nedavno kao glumica odradila prvi deo proba za špansko-kanadsku pozorišnu koprodukciju.

Svoju klasu glume na Akademiji umetnosti najbolje što umem učim glumi i životu, oslanjajući se na svoje srpsko, ali i kanadsko pozorišno iskustvo. Učim ih da i ja svaki dan učim kako da ih učim.

“Aska i vuk” je moj kanadski multimedijalni projekat koji je još uvek u drugoj fazi razvoja, jer ne mogu da se dovoljno odmorim i da mu se potpuno posvetim, meni važan jer prica o sudbini i slobodnoj volji. Kanadsko-crnogorska koprodukcija “Penelopijada”, komad koji sam režirala i koproducirala za tivatski festival “Purgatorije”, kako su me obavestili, planiran je u maju za gostovanje u Beogradu.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.