Pravda za selfi!

0

I baš sad, kad su sebići postali zabavni do te mere da čak i kandati za Oskara, donedavno osuđeni na višečasovno sedenje u Kodak teatru sa motkom u grlu, počnu da se zabavljaju na taj način – oglase se psihijatri.

Čuvajte svoje statuse, jednog dana biće neprocenljiv materijal za vaše psihijatre. Davno je to napisao jedan moj prijatelj-prorok na Facebooku. Mislim da je to bio onaj period internet tranzicije u kom većina još uvek nije kapirala koliko je idiotski kačiti u vidu statusa sve ono za šta se nije našlo petlje za izricanje u lice. Još nije postojao termin Uticajni Tviteraš u Srbiji i svi su spamovali jedni druge onim užasnim Radi!!! Saznajko ti gleda profil!!! aplikacijama. Srećna vremena nevinosti.

Danas već, kad deci kažemo da, kad smo bili mali, nije bilo interneta oni nas zabrinuto upitaju: Na koliko sati?.Ipak, ako ćemo realno, i dalje smo u nekoj vrsti internet tranzicije, ali odmaklije. Još uvek nije svako drvo degradirano u svojevrsni modem za WiFi. Moglo bi se reći da smo u pubertetu.

Sad pravimo selfije. Ili sebiće, kako ih zovu Hrvati. Prvo su ih pravila samo deca koja su zaista u pubertetu, zato što je posao dece u pubertetu da rade stvari od kojih će se posle sramiti i vaditi na pubertet, a onda su svi redom počeli da se glupiraju s tim. Postalo je zabavno. Glupost koja u sopstvenoj iritantnosti obrne krug mora postati dobar vic – kao kulturološke izjave Marijane Mateus ili naslovi romana Ive Štrljić.I baš sad, kad su sebići postali zabavni do te mere da čak i kandati za Oskara, donedavno osuđeni na višečasovno sedenje u Kodak teatru sa motkom u grlu, počnu da se zabavljaju na taj način – oglase se psihijatri.

Selfi kao psihiički poremećaj razlikujetri stadijuma od kojih svaki zahteva lečenje.Ograničeni selfi, akutni selfi i hronični selfi razlikuju se po učestalosti pravljenja i objavljivanja na društvenim mrežama.U svakom od navedenih slučajeva smatraju se bihejvioralnim poremačajem, jednom vrstom opsesivno-kompulsivne manije. Siroti selfi. Tek što je poleteo, već nalete na prohibiciju. Naravno, kako malo ko danas zapravo pročita vest sa pompeznim naslovom pre nego što je šeruje, javni zaključak je da su svi koji ne prave selfi normalni, a oni drugi svi zreli za lečenje. To što se time prenebregava činjenica da smo odavno svi zreli za lečenje jeste onespokojavajuća, ali sad nije tema. O tome, drugi put.

Svakako, psihijatrima nije lako. Donekle ih i razumem. U istoriji nije bilo toliko slučajeva za lečenje i toliko manifestacija unutrašnjeg nezadovoljstva koje nikome ne pada na pamet da leči: bulimija, tenoreksija, ovisnost od estetske hirurgije, ovisnost od digitalnog obrađivanja fotografija,ovisnost od porno filmova, ovisnost od seksa… Nije bitno šta se radi, nego zašto se nešto radi. Sve može da bude super, ako se radi s merom i iz zdravih pobuda, i sve je menifestacija ludila ako mu pristupa mentalno obolela jedinka na svoj mentalno oboleli način. Uvek je bilo tako, samo je danas igralište za manifestovanje poraslo kao što rastu genetski modifikovani reptili u holivudskim filmovima.

Da sam društveno angažovani psihijatar, zapravo da sam baš genijalan društveno angažovani psihijatar, verovatno bih i sama pokušala neki sličan gerila pristup. Gde su svi oboleli? Pa na društvenim mrežama. Na njivama sigurno nisu. Oni koji svakodnevno imaju zdravu fizičku aktivnost, ni nemaju takozvane lakše spiritualne probleme. Imaju ih oni dokoni. Tu vrši zaprašivanje! Možda se neko i opameti. Vredi pokušati.

Šteta što nije uspelo. Selfi će da umre, i to u trenutku kad je postao razlog za grupnu zafrkanciju u trenucima kad je društvo raspoloženo i tim raspoloženjem želi da zarazi druge, a pacijenti će ostati pacijenti zato što neće da prestanu da žive u iluzijama koje sami grade zato što su suviše lenji da žive negde drugde. Mene to, moram priznati,u ovom trenutku neopisivo frustrira. Prosto mi dođe da napravim nekoliko selfija. Malo da iskuliram. Možda upali.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.