Kristijanizam - medijski štos koji radi
Foto: Printscreen|YouTube
„Nije šala - Kristijan Golubović ima izložbu crteža Vidimo se u crtežu“. Većina portala je ovako sročila naslov vesti koje su se bavile istom tematikom: bivši robijaš, harizmatična riznica izjava u narodu poznatijih kao odvale i na neki način logična maskota beogradskog podzemlja obzirom na to da je preživeo proteklih dvadeset godina više ne puca na ljude, bavi se crtanjem i ima izložbu. I lepo su rekli – nije šala. Jedni su u ovome videli konačnu smrt srpske javnosti koja je odavno u stanju metastaze zahvaljujući decenijskom popularizovanju totalnih idiota i stavljanja istih pod takozvani kišobran srpske elite. Drugi su na Jutjubu slušali muziku i sa Fejsbuka poput besnih pasa skidali linkove za svaki njegov intervju. Sredina gotovo da ni ne postoji. Taj čovek je sa svojih osam razreda osnovne škole, odokativno da kažem, 120 kilograma i 45 godina, od kojih je 23 proveo iza rešetaka, uspeo da medijski ubije sve srpske izveštačene skandal majstore, koji godinama od sebe prave histerične budale ne bi li bili u centru rasprava na forumima, predvođene „Ulemekom Legijom za izveštačene skandale“ – Jelenom Karleušom. Šta još reći? Kristijane, brate, da li je moguće da si toliko lud?
Nije Kristijan lud uopšte. Ali mi jesmo. Ne zna se ko je luđi, tačnije gluplji. Da li oni što na nekoga sa takvom kriminalnom prošlošću gledaju kao na novog Ekrema Jevrića samo zato što govori neretko sasvim logične stvari, ali jezikom ulice i zatvora koji su ga kao ličnost očigledno oblikovali, ili ovi drugi, intelektualni hipsteri, koji smatraju da takvom čoveku treba zabraniti da govori zato što se bavio kriminalom. Dve strane iste spoznajne atrofije. Zabraniti da govori nekome ko je pucao na ljude a sada slika? Čak su i Staljin i Berija davali šansu za vraćanje na pravi put svakome ko je to želeo. Dobro, bar su je u teoriji davali onima koji prežive da skrenu sa puta i odluče da se pokaju. Kristijan je preživeo. Neki kažu da je to zato što je bio u zatvoru, verovatno zato što je zatvor jedno tako divno mesto idealno za preživljavanje i izbegavanje problema. U koliko prilika javnost zaista ima šansu da upozna asocijativni niz jednog kriminalnog uma i unutrašnju borbu koju sa sobom nosi zločin? Malo. Zato su se knjige Žarka Lauševića prodavale kao alva. Na kraju krajeva, zato smo čitali i Dostojevskog.
Hteli mi to da priznamo ili ne, Kristijan Golubović se ispostavio kao redak biser kad je reč o kaleidoskopskom mentalnom sklopu i spremnosti da isti podeli sa svim iole dobronamernim zainteresovanim licima. Ne samo zato što poseduje autorsku simboliku i mirnu slikarsku ruku na kakvoj bi ozbiljni akademski slikari mogli da mu pozavide. Neću da ulazim u analizu njegovih crteža, ali svako ko ga stavi u isti koš sa samoprozvanim spisateljicama, modnim kreatorima, pa i samoprozvanim slikarima, ili nema oči ili je izbiljno ograničen. Čovek je sopstvena suprotnost. Ali javnost je rešila da mu ili zabrani govor ili da to što priča ismeje. Dobro, to što priča stvarno ume da bude smešno. Kad neko u istoj rečenici pomene Hram Svetog Save i ugao kod Beograđanke gde je mesto na kom je prvi put povredio čoveka nožem, logično je da zbuni ljude. Neki će da se smeju, a neki da se zgade. Ipak, kao neko ko ima hroničnu glad za razumevanjem istine, ja ne mogu ni jedno ni drugo. Prosto, suviše je tu fabule za razmatranje da bih se fokusirala na formu. Kako neko postane takav? Kako uopšte da preživi? Šta je nekoga, ko je očigledno rođen sa nekim talentom koji neizostavno povlači određenu dozu plemenitosti, nateralo da pređe na mračnu stranu? Kako da se to više nikad ne ponovi? I, najzad, kako se neko, sa toliko mračnom prošlošću, restartuje do te mere da poželi da bude bolji pa ima i živaca da razgovara sa novinarima i sluša sve te grozne komentare na sopstveni račun tako mirno? To me već zanima.