Kako su novinari ubili sami sebe

Ovo nije igra, ovde život malo vredi. Kuća brzo izgori. Auto eksplodira. Mogu sutra da ti priđem na ulici, nećeš me ni videti... U toj televizijskoj kampanji protiv nasilja nad novinarima poslata je jasna poruka – Sprečimo ubijanje novinara. Ova reklamna kampanja fin je gest. Isto tako, fin su gest i one fanatične grupe na društvenim mrežama u kojima se članovima nalaže da na svom profilu podele fotografiju gvatemalskog urlikavca, kako bi se sprečilo izumiranje te vrste. Kako moj lajk može da pomogne gvatemalskom urlikavcu da nađe kres? Isto kao što su TV gledaoci mogli da spreče Ćuruviju da završi sa sedamnaest metaka u leđima. Srećom, danas novinari ipak nisu u opasnosti u kakvoj su nekad bili. Druga su vremena. Zvanje uticajnog tviteraša uskoro će biti uglednije od zvanja novinara. Tviteraši moraju da smisle nešto smešno ili podrugljivo, dok se procenat novinara koji se bave novinarstvom naspram onih koji prepisuju i prepakuju sve više približava nivou statističke greške. Danas, oni rođeni sa novinarstvom kao dijagnozom u krvi koja povlači želju za otkrivanjem istine u ime čitalaca ili gledalaca, nisu toliko na nišanu snajpera, koliko su u svakodnevnoj dilemi da li da se umiju ili da se ubiju pre nego što odu na posao.

Ovo – Sprečimo ubijanje novinara, poslato je u etar nekoliko puta. Sa druge strane, svaki dan na poslu novinari slušaju kampanju sa mnogo jasnijom porukom - Manite se. Ako već toliko hoćete da se bavite istraživačkim novinarstvom, bolje pišite o Stanijinim gaćama, nije ih lako naći. Ako ih i ne nađete, nema veze, stavite naslov: „Vidite šta se dogodilo sa Stanijinim gaćama (VIDEO)“, i opet ćete imati dovoljan broj klikova, a samim tim i oglasa.

Mučeni Pulicer, mora da se prevrće u grobu. Da je znao u šta će da se pretvori novinarstvo koje je stvarao, verovatno bi za onih trista dolara, koje je imao kad je došao u Ameriku sa namerom da bude novinar, kupio uže da se obesi o prvo drvo. On je izmislio tabloidni pristup. Pulicer je prvi počeo da koristi velike tabloidne naslove u dnevnim novinama, ubacio je ilustracije, čak je prvi pokrenuo i nagradne igre u novinama. Zato se i prevrće sad. Računao je da će tako informaciju približiti čitaocima, da će novine početi da čitaju i oni koji pre toga nisu i da će ljudi, čitajući proizvode dobrog novinarstva, postajati bolji. Što je najgore od svega, znao je šta radi. Nije bio na strani ni jedne partije, borio se protiv nepravde i korupcije, bio društveno angažovan novinar i imao milionske tiraže. Napravio je od novina biznis, a da se nije ogrešio ni o jednu stavku novinarske etike. Kad je hteo još da podigne tiraž, inspirisan romanom Žila Verna Put oko sveta za osamdeset danaposlao je Neli Blaj, ženu koja se danas smatra tvorcem putopisnih reportaža, na put oko sveta i pokrenuo javnu licitaciju uz nagradu čitaocu koji najbliže pogodi datum njenog povratka. Sve čisto. Sve u službi tri sveta zadatka novina: da edukuju, zabave i informušu, a opet spektakularno. Bez zavlačenja u nečiji šlic, bez priča o silovanju kučića, bez podsticanja nasilja ili javnog buđenja straha. Šteta što se nije održalo.

Svaki dan jedna senzacija, ako je nema treba je izmisliti.Ako ću baš iskrena da budem, za sve nevolje ovog sveta koje su ikada strefile javnu reč, krivim Vilijama Hersta. Da tom bogatom američkom nasledniku koji je rešio da postane medijski gigant nije bilo malo da oponaša Pulicera, da nije hteo više para, lakše pare, manje rada za veće naslove, više čitaoca, možda danas ne bismo morali da rovarimo kroz vesti o nečijim gaćama kako bismo došli do pametnog teksta. Naravno, pojavom interneta, Herstova jedna senzacija po danu postala je mizerija. Kvalitet objavljevih tekstova počeo je da se meri količinom gađenja, šoka, straha ili konflikta koji izazove. Kako se to desilo? Danas, mnogi smatraju da do Američko-španskog rata (1898-1900), koji je bio posledica izbijanja krize na Kubi, možda ne bi ni došlo da nije bilo Herstovog izmišljanja monstruoznih dela španskih vojnika i sramotnog korišćenja krize za prodaju novina. Ipak, to nije bila najveća Herstova pakost nad čovečanstvom. Da je znao šta će iz njegove igrarije proizaći, možda bi i Herst, ma kakav oholi kapitalista bio, ono svoje silno bogatsvo uložio u neki manje surov poduhvat. Recimo, svetski rat u XIX veku.

Zahvaljujući Herstu, pokretaču lavine koji je upozao sve sa svojim deformisanim šablonom izveštavanja, verovatno više ljudi počelo je da čita vesti. Takođe, više ljudi počelo je da veruje da je dovoljno čitati – nije važno šta. To u periodu Američko-španskog rata i nije bilo toliko važno. Ipak, u vremenu svoje internet metastaze, Herstov pristup izveštavanju kao posledicu dobio je more ljudi krivo ubeđenih u svoju obaveštenost, ali krvnički spremnih da ispravnost svojih stavova zasnovanih uglavnom na posledicama iskrivljenih asocijativnih nizova umesto na činjenicama, brane do zadnje snage. Dvogodišnji rat dođe i prođe. Ko preživi – preživeo je. Ko pogine – pao je za slobodu. Sa druge strane, masovno konzumiranje loših sadržaja podjednako je toksično za mentalni sklop koliko i ishrana kancerogenim mesom. Oduzeti čoveku zdrav rezon, izludeti ga, veća je kazna nego ubiti ga. Postoji li šta gore od života u zabludi? Postoji - proizvoditi zabludu svaki dan, i to za male pare. Sprečavanje nasilja nad novinarima zato danas ima potpuno drugačiju konotaciju.

Staviti glavu na panj zarad pisanja istine i javnog raskinkavanja zla je junački čin, makar i za male pare. Ako preživiš – pobedio si. Ako ne preživiš – pao si za slobodu. U tome može da se uživa. Ne može svako, ali odabrani mogu. Sa druge strane, ko može da uživa u pisanju đubreta, prepisivanju tekstova menadžera za odnose s javnošću i gotovo fabričkom proizvođenju vesti koje se zasnivaju na trikovima sa društvenih mreža? Isto tako, ko može više da uživa u čitanju vesti sa trake nego u čitanju autorskih tekstova? Niko i niko. Valjda se zato oko stanja u kom se javna reč nalazi najviše bune proivođači degradirajućih tekstova i čitaoci istih tih tekstova. Pune su društvene mreže njihovog ruganja na račun medija. I zaista, bilo bi lepo odmoriti štamparske mašine i internet od gomile besmislenih sadržaja koji se svakodnevno isporučuje. Ne bi ni bilo teško, samo kad ne bi bilo licemerja. Noam Čomski je lepo rekao: Imate li problem sa terorizmom? Pa prestanite da ga praktikujete.