Sećanje na jedno detinjstvo: Kako smo voleli klaker, bozu, kabezu…

0

Ostala su sećanja na neka pića, na neke ukuse iz detinjstva, koja nas za tren oka vrate u neka druga, prošla vremena, a o kojima treba pričati…

Nekada sam znala da sa tatom izađem do čuvene poslastičarnice u centru naše varoši, gde bi sva važna naručila hladnu bozu, a ponekad, kada bi bilo baš vruće, u obzir je dolazio i klaker….

Boza je bila gusta i slatka, onako reska na nepcima, osvežavajuća, ali je bilo pravo uživanje piti je, velikim, halapljivim, gutljajima.

Tada još nisam znala od čega se pravi, ali sam naučila da je još bolja ako mi stari poslastičar u nju stavi jednu ledenu kuglu sladoleda od vanile! Onako, samo za mene, jer sam mu bila omiljena gošća. O da, rekla mi je baka, u bozi je bilo kukuruznog brašna i limuna, ali samo su pravi majstori znali da je naprave. Tada nisu postojali oni aparati koji bi mućkali i hladili pića… Sve se radilo u poslastičarnici, a recept je bio dobro čuvan!

A klaker, e to je bila priča za sebe! Obožavala sam onu malu flašicu koja je imala zatvarač kao neke tegle koje danas možemo da nađemo… Mehanizam sa kuglicom, a onda se flaša zatvori hermetički! A ukus! Narandža ili limun, a puno mehurića…I ne, nije isto a ni nalik kokakoli, kokti, sprajtu i ostalim gaziranim pićima koje imamo danas! Klaker je bio nešto savim specifično i mnogo ukusnije i bolje! Znam pouzdano, probala sam ga!

Nisam ga pila ima već jedno četrdeset godina i više… Ne verujem ni da igde više može i da se naruči. Ali, ovako dok se sećam, njegov ukus mi još uvek zaigra na vrhu jezika i natera me da se osmehnem. Pozove me nazad u detinjstvo i neka druga vremena, kada je tata nosio svoju nebo plavu košulju, kada su cvetale lipe i kada je moj život bio mnogo opušteniji i zabavniji…

Kabeza je imala običnu flašicu i nekako mi nije bila zanimljiva, onako dečje, nije imala taj zatvarač kao klaker! Ali je bila opasno dobar sok! Pile su ga devojke i mame, a baka je imala svoju omiljenu, voćnu… Eh, kada se damski naruče dve kabeze i kafe, a konobar dotrči i važno pita da li da na tacnu stavi i ratluk od ruže ili onaj sa orasima…

Znam da sam tada sva važna tražila od tate da mi naruči jedan „špricer“, jer su to odrasli pili, a ja sam imala moj specijalni!

Konobar bi mi zaverenički namignuo i za tren oka bi se na kariranom stolnjaku letnje bašte gradske kafane našao „špricer“ od kisele vode i soka od jabuke. Pravi, hladan i po mom ukusu.

Ne znam, seća li se neko još klakera, kabeze, boze… Seća li se neko dovoljno dobro da ispriča priče o njima ovim novim generacijama, da im dočara kako je mirisalo i kakvog je ukusa bilo detinjstvo u neka stara dobra vremena…

Ja se sećam i sa zadovoljstvom pričam priče svojoj kćeri, slikam joj dane obojene nebom, one koji mirišu na sladoled od vanile, bozu, klaker, kabezu…

Njen osmeh i širom otvorene oči pune radosti su mi znak da još uvek ima nade i da bolje sutra ipak postoji…

M.G.

Foto: jorgoslovlje

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.