Kako postupati sa najmlađima u evakuaciji: Decu nikako ne treba lagati

0

U slučajevima velikih katastrofa, poput ove najveće koja je zadesila Srbiju, najbitnije je spasavanje ljudskih života. Ono što dolazi kao sledeći pioritet, nakon obezbeđivanja svih neophodnih uslova za prvu zdravstvenu pomoć, jeste briga o mentalnom zdravlju spasenih, a naročito dece.

Psihoterapeut iz TA Centra Darka Krsmanović ističe da je najveća briga roditelja bezbednost dece i njihovo dobro psihofizičko zdravlje. Odgovornost koju nameće roditeljstvo čini roditeljsku populaciju dodatno osetljivom i podložnom stresu.

– Kada je evakuacija u toku važno je da roditelji budu direktni i da jasno stave do znanja deci da pregovaranje o ostanku u kući nije moguće. Pritom, treba znati da se deca vezuju za predmete i ne prave jasnu granicu između stvari i živih bića. Zato im svakako treba dozvoliti da svoje male drugare ponesu i kao podršku i kao možda neko vreme jedinu igračku i kao vezu sa narušenim osećajem pripadnosti i sigurnosti. Ako je iz bilo kog razloga nemoguće povesti i ljubimca dobro je obećati detetu da će roditelji učiniti sve što je u njihovoj moći da zaštite i obezbede ljubimca, pa i doći po njega ako to bude izvodljivo, a nikako ne treba lagati dete da će ljubimac sigurno biti spašen jer se tako diskredituje roditelj i poverenje u njegovu doslednost – ističe Darka Krsmanović.

Ona dodaje da ukoliko je to moguće, važno je da se deca ne razdvajaju od roditelja, jer prisustvo bar jednog od njih može značajno pomoći detetu da lakše prebrodi sve ono što ovakve katastrofe ostavljaju kao posledicu na dečjoj psihi. Iskustva pokazuju da deca koja su bila odvajana od roditelja u ovakvim situacijama imaju teže posledice od dece uz koju su bili roditelji.

Strah, zbunjenost i dezorjentisanost ne prestaju kada dete fizički bude izmešteno na sigurno. Od pristupa odraslih zavisi kako će se situacija dalje odvijati. Emocionalna podrška, uverenost u bezbednost, objašnjavanje situacije, osećaj zaštićenosti i uvođenje strukture, a zatim i jačanje odnosa sa grupom vršnjaka vrlo su važni od samog ulaska u prihvatni centar – ističe naša sagovornica.

„Deca različito reaguju na stresne situacije u zavisnosti od uzrasta. Što je dete mlađe to su njegove psihološke odbrane nezrelije i slabije. Reakcije su od neprekidne budnosti, plača, disforije, agresivnosti do izolovanosti, povlačenja, zaleđene opreznosti i automatske poslušnosti.“

Kako kaže, veoma su bitne i reakcije odraslih. Naime, koliko god se trudili da prikriju strah roditelji to teško mogu sakriti od dece. Mlađa deca to možda neće znati da imenuju, ali će svakako osetiti i u skladu s tim će reagovati vlastitim strahom i uznemirenošću, pa i panikom ako je prepoznaju kod odraslih. Važno je objasniti deci mirno i koliko je moguće staloženije šta se dešava, reći da se i sami plašimo ali da smo uvereni da će nam neko pomoći i da ćemo učiniti sve da ih zaštitimo. Decu ne treba lagati. Realistična slika situacije treba da prati dečiji uzrast, suvišne informacije kao i one koje dete ne razume treba izbaciti, a zatim treba proveriti da li je dete dobro razumelo šta se dešava i šta se od njega traži. Treba im reći da na taj način i sami pomažu da se što pre nađu na sigurnom.

“Deci ne treba obećavati ono za šta nismo sigurni da možemo ispuniti. Mnogo je korisnije deci uvesti rutinu i strukturu, podržati njihovu prirodnu želju za kretanjem i upoznavati ih sa okruženjem, podsticati ih da se druže, da se uključe uškolu, da se igraju.“


– Ako jedan roditelj nije prisutan, recimo otac koji je ostao da pomaže drugim ljudima, d
etetu treba objasniti gde je, zašto je važno da on ostane tamo i pomogne drugima, ako je to moguće treba mu omogućiti da se čuje sa odsutnim roditeljem i učiniti da dete bude ponosno što ima tako dobrog roditelja. Ako se napravi pralela i od deteta traži da i samo pomaže (sređivanjem kreveta, održavanjem higijene, čuvanjem mlađih članova porodice,…) dete će lakše razumeti zajedništvo i solidarnost – ističe psihoterapeut.

Što se tiče tema o kojima roditelji treba da razgovaraju sa detetom, ne treba da insistiraju ni na kakvim temama, već treba da slušaju dete i osluškuju šta njega muči i da u skladu s tim reaguju. Informisanje dece treba da bude direktno, bez strašnih detalja i stalnog praćenja informacija iz medija i slušanja neproverenih priča i glasina. Ljubav, vera, fizički kontakt, emocionalna podrška i smirenost su ono na čemu treba insistirati! Takođe, deca vole rutinu i prirodno se drže pravila u svakodnevnom funkcionisanju. Tako da je i u evakuciji važno da pravila postoje i da ih se dete pridržava kako zbog svoje fizičke bezbednosti tako i psihološke stabilizacije.

„Iskustva sa terena pokazuju da deca koja se druže sa volonterima, animatorima, glumcima mnogo bolje funkcionišu i da su manje izložena od dece koja se povlače. Jasno da je roditeljima teško da se i sami priviknu na posledice, ali vreme koje dete provede sa npr. volonterima mogu da posvete sebi i da se odmore od teških dečijih pitanja i pripreme za nastavak življenja pod novim uslovima.“

– Decu u prihvatnim centrima treba pažljivo posmatrati. Ako roditelji primete upadljive promene u ponašanju, navikama, igri i slično važno je da se posavetuju sa stručnjacima. Postoji organizovana volonterska stručna psihološka pomoć kako za odrasle tako i za decu, pa nije naodmet proveriti da li se adekvatno ponašamo prema detetu i šta još možemo da učinimo da mu pomognemo – savetuje Darka Krsmanović.

Suočavanje sa posledicama ne prestaje, na žalost, ni kada je vreme za povratak kući, pa dete i za to treba pripremiti. Otvoren razgovor sa činjeničnim stanjem ili iskrenim priznanjem da ni sami ne znamo kakve su posledice i šta ćemo zateći je važan prvi korak. Roditelji ne smeju da zaborave da su oni model na koji se dete ugleda, od koga uči i koga imitira. To ne znači da treba kriti osećanja, samo ih treba kanalisati i pokazati detetu da je moguće zadržati zdrav optimizam.

Foto: cynoclub/yayimages

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.