Antiamnezija: U haosu dobri u dobru haotični
Međutim, kad god je u našoj zemlji katastrofa svi uvek dođemo do istog zaključka. Nijedna srpska vlast, koja je morala da nas vodi kroz neki haos, nije zasluživala narod na čijem je čelu. Baš kao i ova. Narod je u ovakvim situacijama, jednostavno bolji od onih koje bira, i od samog sebe.
Ne, ni jednog trenutka se nisam iznenadio našom empatijom, hrabrošću, odlučnošću, smirenošću, dostojanstvom. Iznenadio bih se ako bi se sa tom praksom nastavilo kada tragedija prodje i kada bi se tako ponašali predsednik, premijer, ministri, poslanici i lokalni vladari. Jer,to smo mi. Zato ljudi iz sveta gledaju i ne veruju da je to isti onaj narod koji u mirnim okolnostima nikako ne može da se snadje, a u potpunom rasulu se ponaša kao najorganizovanije društvo na planeti? Šta su u stanju da urade ovi momci i devojke koji danima volontiraju po 36 sati bez pauze, kakva je hrabrost policajaca, vatrogasaca, vojnika, spasilaca i civila koji skaču i plivaju u ledenoj vodi po 200 metara! Koliko srce imaju ljudi koji u vodi koja im je do vrata neće da ostave nijednu životinju? Koliko vremena treba većini muškog roda da se organizuje i ode da podigne nasip, bez obzira što ih na terenu sačeka totalno dezorjentisana državna uprava?
Neverovatno je da oni koji imaju plate i penzije po 200 evra hrle u prodavnice da kupuju sve što je potrebno, da njihovi sunarodnici koji su ostali bez ičega osete da su zbrinuti. Da li je million poruka na tviteru mali broj pravovremenih informacija? Ako izuzmemo deo lešinara koji su krali, podizali cene u prodavnicama i koristili pomoć lažno se pretstavljajući, mi smo narod na vrhuncu svesti i savesti.
Zasto mi onda živimo u bedi, neorganizovanosti, javašluku i neslozi kada prođe haos. Zašto najbolje igramo tek kada prvi primimo gol? Zašto želimo da komšiji crkne krava, a onda kada se ona davi, mi rizikujemo svoj život I skačemo u vodu da je spasemo. Neko će reći, takvi smo i gotovo. Ja ipak mislim da smo loše koordinisani.
Niko nam ne pokazuje pravi smer u kom treba da idemo, nema sistema, nego nas lažu, mažu, pričaju bajke, potkradaju, maltretiraju, teraju iz sopstvene zemlje i sve to poslednjih 25 godina. Ejjj, četvrt veka. Pa nije ni čudo što najbolje osobine pokazujemo tek kada smo pritisnuti uza zid. Kako da ne budemo džangrizavi, sujetni, cinični, nakrivo nasadjeni, zavidni, kada nam je jedan pričao da će biti bolje kada se sa svima posvadjamo, izaberemo drugog a on priča sa sovom i mačkama, treći se gleda u ogledalo i divi sopstvenoj lepoti a četvrti pati, patetiše i grdi umesto da on bude taj koji hrabri narod. O onima koji su bili sledbenici i saradnici ove četvorice magova, da i ne trošim tastaturu. Naravno da nam je onda sistem u haosu, naravno da ne možemo da se snadjemo ni u mnogo lakšim uslovima. Stalno vladaju najgori I to je naš problem. Nismo mi ni lošiji ni bolji od drugih naroda. Videlo bi se to kada bi bilo više ljudi u vlasti kao sto je gospodin Marić iz kriznog staba. Ove volontere medju poslanike, nekog od onih ljudina spasilaca za ministre policije, odbrane i vanrednih situacija. Radio amatere u medije, Novaka Djokovića za premijera, i nekog vrhunskog intelektualca za predsednika pa da vidite kako ce nam se svet diviti i u svakodnevnim, normalnim okolnostima, kako cemo biti spremni za prirodne nepogode, za ekonomske utakmice, za život kakav zaslužujemo.