Istorija za ponos: Težak početak vlasinskih elektrana

Nekadašnja teška mehanizacija na ulicama Surdulice

Sa izgradnjom prvih, za to vreme velikih hidroelektrana, krenulo se odmah po završetku rata. Odluka o izgradnji hidroelektrane na Vlasini doneta je brzo, zahvaljujući nekoliko povoljnih okolnosti: već su postojale stručne studije vlasinskih vodnih potencijala (uradio ih je još pre rata profesor Miladin Pećinar), a oko projekta se okupilo nekoliko vrsnih stručnjaka: Bogdan Rajčević za izgradnju brane, a Vujica Jevđević i Milan Verčon za izgradnju hidropostrojenja.
Već na samom početku izgradnje brane došlo je do problema. Naime, inženjer Bogdan Rajčević, sorbonski đak, predložio je da se napravi zemljana brana. On je na tom prestižnom fakultetu upravo i diplomirao na zemljanim branama.

Rajčević je izradio projekat i maketu brane i sve to ponudio Upravnom odboru (tadašnjeg „Električnog preduzeća Srbije“), koje je u maju 1946. godine i usvojilo ponuđeni projekat i finansijski proračun za izgradnju takve brane. Već na jesen krenulo se sa radovima.

Peticija o zabrani izgradnje brane
Međutim, ubrzo su počele i prve javne kritike na račun brane. Govorilo se da nije dovoljno čvrsta i postojana. To gledište predvodio je inženjer Vladimir Šlebinger. On se školovao u Beču i bio je glavni građevinski inspektor u Ministarstvu industrije Jugoslavije. Sa grupom svojih saradnika iz tzv. Planske komisije najvišem političkom telu u državi uputio je peticiju i zahtevao da se zabrani izgradnja „brane od blata“. U tom dopisu on je izneo svoje mišljenje da će voda raskvasiti vlasinsko blato koje se ugrađuje u branu i probiti je. Zatim, sav taj mulj krenuće dolinom Vlasine, Južne i Velike Morave i celo Pomoravlje biće poplavljeno.

Političko rukovodstvo nije mogalo da se ogluši o tako teške optužbe. Zbog toga je najhitnije na teren poslat građevinski inženjer Milentije Popović. On je bio poreklom iz obližnje Crne Trave i najbolje je mogao da proceni ima li mesta strahovanju. Prikupio je neophodne podatke, bliže upoznao jedinstvenu i do tada u Jugoslaviji nepoznatu tehniku izgradnje i - potvrdio sigurnost i solidnost „brane od blata“.

Brana je građena tako što je najpre skinut celokupni humusni sloj i uklonjena sva vegetacacija. Zatim je u čvrstu stenu napravljen iskop za polaganje zaptivnog jezgra, a sve okolno zemljište je preorano i ovlaženo. Brana je nasipana u četiri segmenta: uzvodni i nizvodni deo, glineno jezgro i kameni nabačaj. Bila je to prva brana takve vrste u ondašnjoj Jugoslaviji.
Kada bi se spoljna temperatura spustila i kada je bilo mraza, kao i tokom većih kiša, radovi bi zastali. Brana je završena početkom 1950. godine.
(old_image)
Radovi na tunelu i cevovodima

Vreme velikih teškoća, ali i velikih radova
Već 1948. godine nastao je još jedan prekid u izgradnji. Ali ne samo vlasinske hidroelktrane, nego i svih drugih objekata i celokupnog života u zemlji. Poznatom rezolucijom Informbiroa usledila je totalna blokada Jugoslavije od strane istočnoevropskih zemalja.
Za hidroelektranu „Vlasina“ (kako je nazivana u početku), ugovorena je bila oprema iz Čehoslovačke. Čak je bila očekivana i brza isporuka. Međutim, otkazana je isporuka celokupne opreme.

Usledio je veliki preokret u privredi zemlje. Započelo je osposobljavanje domaćih fabrika, preorijentacija u proizvodnji mnogih preduzeća, reorganizacija države. Ubrzano su formirani „Litostroj“ u Ljubljani, „Rade Končar“ u Zagrebu, „Termoelektro“ u Beogradu, kao i čitav niz manjih fabrika, preduzeća i radionica.

Zastali su radovi, ne samo te 1948, nego i naredne godine. Na Vlasini je tada već bilo formirano svih šest gradilišta: kanali Čemernik, Strvna i Vodojaža; zatim žičara na Okruglici, dovodni kanali, tuneli i cevi do hala elektrana „Vrla 1“ i „Vrla 2“, akumulaciono jezero HE „Vrla 3“, kanali i tuneli „Vrle 3“ i „Vrle 4“ i gradilište na Božici.

Da bi se što bolje prebrodile trenutne teškoće, država je sva velika gradilišta u zemlji (osim na Vlasini, hidroelektrane su se gradile i u Ovčar Banji i u Malom Zvorniku) proglasila samostalnim preduzećima. Već naredne, 1950. godine izgradnja hidroelektrana odvijala se mnogo organizovanije. Novoosnovano hidrograđevinsko preduzeća „Vlasina“ imalo je tada, pored pomenutih šest gradilišta, upravu preduzeća u Surdulici, svoju ekonomiju, magacin, prodavnicu tekstila, obuće i prehrambenih artikala, dve pekare, klanicu i prodavnicu mesa, restoran, apoteku, pa čak i jednu vodenicu.

Građevinski radovi ubrzano napreduju, uključuju se vojska i lokalno stanovništvo, a 1952. počinju omladinska radna akcija „Vlasina-Sevojno-Svetozarevo“.
(old_image)
Izgradnja tunela

Montaža opreme i mašina
Već 1952. i 1953. godine vlasinska gradilišta počinju da dobijaju izgled energetskog sistema. Hidrograđevinski radovi na prve tri hidroelektrane su u završnim fazama, a domaće fabrike ubrzano isporučuju ogromne količine opreme i mašina koje će biti ugrađene u postrojenja hidroelektrane. Oprema je, u stvari, isporučivana samo do Vladičinog Hana, tj. dokle je postojala pruga.

„Termoelektro“, koji je bio zadužen za montažu opreme, imao je na raspolaganju jedan troosovinski kamion i jedan „dodž“. Njime je oprema mogla da bude dopremljena samo do korita Vrle. Vladimir Močnik, koji je tada radio u „Termoelektru“ kao upravnik montaže, sa svojim kolegama pronašao je rešenje: u obližnjoj Mačkatici napravljeno je snažno vitlo, montirano je i pomoću njega je oprema dopremljena uzbrdo, do vodostana na Okruglici.

Najpre je trebalo da se ugradi generator u HE „Vrla 1“. Za ovaj posao bio je zadužen zagrebački „Rade Končar“. Međutim, prilikom probe, generator je eksplodirao i bukvalno se raspao! Bio je to veliki udarac za sve graditelja vlasinskih elektrana.

S obzirom na to da se znalo da će isporuka drugog blok-generatora potrajati, počeli su radovi na „Vrli 2“.

„Vrla 2“ počela da radi pre „Vrle 1“
Sva snaga, rad i sve nade bili su usmereni ka „Vrli 2“. Zemlji je bilo preko potrebna i najmanja količina električne energije. Sa velikim entuzijazmom pristupilo se osposobljavanju i puštanju u rad druge vlasinske hidroelektrane. Ipak, i ovde se čekalo na isporuku opreme, zatim naknadno su otkrivene greške u projektima, pa i na isporučenim mašinama, greške su se dešavale i prilikom montaže, a nestašice električne energije bile su nepredvidive i dugotrajne. Sve to je i ovde odlagalo početak rada i proizvodnje.

Ipak, na proleće 1954. godine „Vrla 2“ mogla je da počne da proizvodi prve kilovat-sate. Međutim, s obzirom na to da „Vrla 1“ nije radila i da se kroz njene mašine nije puštala voda, problem je bio kako uopšte dovesti vlasinske vode do „Vrle 2“.

I opet je inženjer Vladimir Močnik dao rešenje: na određenom mestu voda iz tunela preusmerena je u Vrlu, a odatle je puštena direktno u elektranu... Bilo je ovde dosta posla, ali ipak početkom aprila usledio je probni rad „Vrle 2“. Zabeleženo je da se u tom trenutku povećanje napona osetilo čak i do gradilišta na „Zvorniku“. Nažalost, posle uspešne probe, zbog (ovog puta) naglog pada napona, došlo je do raspada sistema. Ipak, od septembra te godine, rad HE „Vrla 2“ postao je stabilan, a proizvodnja konstantna. „Vrla 1“ puštena je u pogon tek sledeće, 1955. godine.

S.Roslavcev