Dabogda imao, pa nemao

0

Jedna jevrejska kletva kaže "Dabogda imao, pa nemao". Samo oni koji su to osetili na svojoj koži svesni su težine te kletve i znaju kakav je to osećaj…

Od onih sam ljudi koji koji svaki svoj dan započinju kafom, bez rakijice i ratluka, samo uz hladnu vodu, česmovaču, da l` s algama i crvima, ne znam, nisam proveravala..,

Nisam neka besna ni obesna, možda malo luđa, al` i to valjda s godinama ide, a i ludilo je širok pojam.

Vidim, ne izdvajam se od komšiluka i sveopšteg populusa u koji sam upakovana u ovoj zemlji. Ili smo svi ludi ili je nešto drugo po sredi, nisam više sigurna…

Svakog dana uredno prebrojavam ostatke domaće valute ne bi li uz pomoć više matematike dokučila kako da za te “silne novce” obezbedim hranu, platim račune, obučem dete i možda odvojim za neki “luksuz”, tipa sladoled, bolji sok ili časopis…

Nije da se žalim, ne, navikla sam na ove rituale, jer ih praktikujem godinama.

Naučila sam se redu, nije svaki dan Božić, nije mi upala kašika u med, nije mi tata tajkun, a mama bogata naslednica… Nije ništa od toga, nije meni, a nije ni drugima oko mene.

Vozim se gradskim prevozom, susrećem se sa prerano ostarelim ženama kojima u osmehu nedostaje po desetak zuba a ruke im prepune žuljeva, sa muškarcima kojima je jeftino pivo ispred prodavnice užitak ravan poseti nekoj od egzotičnih destinacija, sa penzionerima koji stalno negde putuju, nose papire, kese, torbe, štapove…

Nije mi teško, ne smeta mi ništa, navikla sam.

Navikli su i oni, čini mi se.

Ne, nisam od onih koji se žale, ma kakvi, nisam ja ta.

Ćutim, živim, al nekako mi se čini da odumirem, nisam pametna, čudan je to osećaj.

Nemam ni jednu partijsku knjižicu, nisam se trudila valjda, a nešto mi nije ni bilo bitno da budem “drugarica članica”.

Greška, izgleda i to velika.

Al` neka, ima onih koji to vole i lepo mi je nekako kad vidim kako ponosno mašu članskim karticama, nekako mi osmeh sine na licu, a i u srcu mi se javi neka toplina… Fini je to svet, al nisam ti ja za to.

Neka.

Ćutim i živim.

Možda i odumirem, nisam pametna.

Samo, setim se povremeno svoje babe, Bog da joj dušu prosti, kako je govorila “Čuvaj se kletve stare, Dabogda imao pa nemao, nema ništa gore od toga…”

Jer, kad prebiram po nekim sećanjima, onim negdašnjim, davnovremenskim, kada smo bili jedna zemlja, nije bilo ovoliko tmurno, a ne mislim na vreme i ove silne kiše…

Imalo se i nje se imalo, al nije se odumiralo.

Ne znam, možda grešim, nisam pametna, ima ovih DOKTORA raznih po vladama ovdašnjim, oni valjda znaju bolje od mene, nisam ti ja od te fele…

Valjda i oni vide isto kao i ja, kad pogledam kroz prozor ka obližnjem kontejneru, kako komšije, penzioneri, a i neki koji to nikada neće uspeti da postanu, prebiraju po njemu, traže hranu, odeću, ma sve što mogu…

Gladni ljudi, šta će, muka ih naterala.

Ni oni se ne žale, ćute…

Videla sam i ono čudo, onaj “Beograd na vodi”, lepota jedna! Ima grad da nam postane osmo svetsko čudo! Nego se ja plašim čuda, nikad nisi siguran šta sve može da te zadesi od tih ČUDA…

Al`, ne žalim se ja, ma kakvi, lepota je to i treba nam, što da imaju oni drugi, tamo neki u Evropi, a mi ne?

Samo, baba mi ne izlazi iz glave, opseda me ona kletva…

Dabogda imao pa nemao, dabogda imao pa nemao…

Plašim se da nas je neko prokleo. Verovatno neko sa onog “trulog Zapada”, ma garantovano, ko bi drugi! Niko ovdašnji se ne razume u te kletve, a nismo mi sami sebe prokleli valjda? Ma kakvi, daleko bilo!

Ne bi nama bilo ovako loše da nam to ONI nisu uradili, a nije da se žalim svega mi, nego samo mi malo mučno.

Ali ćutim.

Svi ćutimo.

Neka teška ćutnja se uvukla među nas.

Možda odumiremo?

Foto: yayimages

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.