Istorija za ponos: Gamzigrad – biser na Timoku

0

Hidroelektrana „Gamzigrad” jedna je od najstarijih EPS-ovih elektrana, ali i dalje proizvodi kilovat-sate. Pored toga, ona je i pravi muzejski biser koji svedoči o razvoju srpske elektroprivrede.

„Ne mala snaga, i to na više mesta, mogla bi se dobiti i od Timoka. Svrljiški, kao i Trgoviški Timok vrlo zgodno leže prema Knjaževcu, a po svoj prilici našlo bi se zgodno mesto da se Timok upotrebi i za Zaječar ako kakva druga reka ne bi mogla za to zgodnije poslužiti”, napisao je profesor Đorđe Stanojević 1901. godine u knjizi „Električna industrija u Srbiji”.

A već u junu naredne godine, pred okupljenim narodom u centru zaječarske varoši, Stanojević je govorio o dobrobiti elektrike i kako bi valjalo da se na Timoku izgradi hidroelektrana. Ulice Beograda, Valjeva i Užica već su bile obasjane svetlošću bogen-lampi, domovi najuglednijih stanovnika tih gradova osvetljeni sijalicama, a bilo je i pogona čije je mašine pokretala električna energija.

Nakon izgradnje prve javne elektrane u Srbiji, termoelektrane u Beogradu, Đorđe Stanojević, pionir elektrifikacije, bio je inicijator izgradnje i naših prvih hidroelektrana. Putujući Srbijom, on je obilazio gradove koji su bili smešteni na rekama i pronalazio pogodna mesta za podizanje hidroelektrana. Timok sa svojih pet pritoka obilovao je vodom, a prirodna bogatstva (rudnici bakra, zlata i uglja) davala su mogućnost značajnog razvoja tog kraja.

Rudnik uglja „Vrška čuka” imao je električno osvetljenje još krajem 19. veka, zapisao je čuveni putopisac Feliks Kanic. Električnu energiju proizvodila je lokomobila od 20 „konjskih snaga”, a pokretala ju je dinamo mašina za proizvodnju jednosmerne struje. U zaječarskoj varoši su već postojala oprečna mišljenja kakvu elektranu podići – kaloričnu, koja bi trošila ugalj iz okolnih rudnika, pa bi i proizvodnja bila jeftina, ili elektranu sa vodnom turbinom. Posle Stanojevićevog ubedljivog izlaganja, opredelili su se za izgradnju hidroelektrane.

Muke na početku
Najsigurniji put za uspeh ovog posla, rekao je Stanojević na skupu, jeste osnivanje akcionarskog društva. Najugledniji ljudi varoši – predsednik opštine, okružni načelnik, dva okružna inženjera, sreski lekar, direktor gimnazije, veterinar, advokat i nekoliko trgovaca, osnovali su „Zaječarsko električno društvo”. Cilj društva bio je da „vodenu snagu reke Timok eksploatiše u obliku električne energije kako za osvetljenje, tako i za industrijske, poljoprivredne i ostale potrebe”, zapisano je u Pravilniku društva.

Početni kapital iznosio je 200.000 dinara, podeljenih u 2.000 akcija. Za predsednika društva izabran je Toma Milošević, marveni lekar, narodni poslanik i vlasnik porodične firme „Uroš Milošević i sinovi”. Ubrzo je Ministarstvo narodne privrede potvrdilo statut društva i izdalo povlasticu na bescarinski uvoz opreme za elektranu. Međutim, izbila su neslaganja među osnivačima društva, koja su dovela i do njegovog raspada. Pretpostavlja se da je razlog tome lični interes vodećih ljudi društva koji su prepoznali korist „hidroelektričnog preduzeća”. Usledila je višegodišnja borba oko dobijanja prava na podizanje gamzigradske hidroelektrane. Glavni rivali bili su pomenuti Toma Milošević i zaječarski trgovac Jeremije Savić, koji je obavljao poslove sekretara u sada već propalom „Zaječarskom električnom društvu”.

Najpre je Toma Milošević od resornog ministarstva zatražio povlasticu za „proizvodnju zejtina od kukuruza, bukovog žira, suncokreta i repe”, ali u nastavku molbe i pravo na upotrebu vode radi proizvodnje električne energije. Jeremije Savić je tražio pravo na podizanje „hidroelektričnog postrojenja za proizvođenje električne snage potrebne za osvetljenje varoši Zaječar i ustrojstvo drugih preduzeća”. Ministru narodne privrede uputio je dopis u kome navodi da je Milošević hteo „pravi smer svoje povlastice da maskira”. Ipak, 1906. godine pravo na upotrebu vode Timoka dobio je Toma Milošević.

Izgradnja i početak rada elektrane
U marta 1908. godine počela je izgradnja hidroelektrane, u podnožju brda oko kojeg u vidu meandra teče Crni Timok. S druge strane brda, upravo tamo gde reka ima veliki pad, izgrađena je kamena brana, duga 50 metara. Od brane do elektrane prokopan je kanal za sprovođenje vode, dužine 160 metara, od čega je u dužini od 60 metara prokopan tunel kroz brdo. U elektrani je montirana „Francisova” vodna turbina od 130 KS, sa horizontalnom osovinom i 240 obrtaja u minuti.

Preko kaišnika ona je spojena sa trofaznim generatorom snage 100 kW i napona 6.000 V. Već naredne godine, firma „Električna centrala Uroša Miloševića i sinova” je sa Opštinom Zaječara sklopila „Ugovor o električnom osvetljenju varoši”, kojim se pomenuta firma obavezala da u varoši postavi ulično osvetljenje. Prvog novembra 1909. godine, posle uspešnog probnog rada, potekla je elektrika vazdušnim vodom dužine 10 km, postavljenim na bagremove i hrastove stubove. Prve sijalice u varoši zasvetlele su na pijaci, gde je i priređeno svečano „puštanje struje”.

Prvobitnu varošku mrežu činilo je ulično osvetljenje od 190 sijalica (pet plamenih lampi, 80 „redovnih” sijalica, 20 fenjera, 70 sijalica na mehanama i oko 20 rezervnih sijalica). Mreža je u početku obuhvatala samo glavne ulice, a kasnije se postepeno širila. Elektrana je danju radila za potrebe Miloševićeve fabrike zejtina i mlina, kao i vojnog mlina, a noću za osvetljavanje ulica. Ubrzo su se javili i prvi zainteresovani da uvedu električnu energiju u svoje domove, pa je firma donela Pravilnik za upotrebu električne struje.

Utvrđen je i prioritet za uvođenje struje: na prvom mestu bili su hoteli, kafane, mehane, apoteke, berbernice, pekare, ćevabdžinice i druge slične radnje, sledili su dućani, izlozi, kancelarije i radionice, pa stanovi, i na kraju, sale sa lusterima. U samom Pravilniku nalazila se prijava koju je trebalo popuniti, a pre dobijanja priključka davala se kapara. Potrošači su sami nabavljali strujomer, a uvođenje instalacija išlo je na teret firme. Za plamene lampe jačine do šest ampera plaćalo se 4,20 dinara, za one jače 3,50 dinara.

Plaćalo se i 50 para po strujomeru za svaki hektovat utrošene energije. Opština je za osvetljenje varoši plaćala paušalno 1.100 dinara mesečno i isto toliko na ime trošarine za bandere. U Pravilniku je rečeno i da „u slučaju nepridržavanja datih pravila, firma ima pravo obustave isporuke struje i pravo pozivanja na Krivični zakonik”.

Porodica Milošević je za slučaj nužde 1911. godine izgradila i elektranu „Mlin” pored svoje fabrike zejtina i mlina. Tako su elektriku dobila i timočka sela Veliki Izvor, Vražogrnci i Lubnica, pre mnogih većih mesta u Srbiji.

Na ime ratne odštete, posle Prvog svetskog rata, firma „Milošević” dobila je toliko novca da je 1921. godine modernizovala elektranu: nabavljena je nova „Francisova” turbina sa automatskim regulatorom od 185 KS, „Simensov” generator snage 160 kVA, a tri godine kasnije nabavljeni su još po jedan generator i turbina, pa je ukupna snaga elektrane iznosila 320 kVA.

Varoška opština postaje konkurent
U novembru 1922. godine zaječarska Opština izdala je objavu: „Opštinska uprava izveštava građanstvo da je izvršila definitivnu narudžbinu mašinerija i ostalog materijala za podignuće Opštinske električne centrale. Instalacija će otpočeti s proleća a osvetljenje u varoši pustiće se najdalje 1. avgusta 1924. godine”.

Opštinska vlast je govorila da je to potrebno zbog neredovnog snabdevanja grada strujom, čestih prekida, neujednačenog napona, negodovanja građana. Centrala je podignuta na mestu gde se danas nalazi zgrada Elektrodistribucije, počela je da radi 1924. godine, a mašinsku opremu činile su dve lokomobile (od 205 i 170 KS) i dva generatora. Miloševići su odmah uputili žalbe Ministarstvu trgovine i industrije i Ministarstvu građevine.

Predsednik opštine je, s druge strane, naredio lokalnom električaru da seče žice i tako „izoluje firmino osvetljenje, i da postavi opštinsko osvetljenje”. Ubrzo su u gradu radile dve paralelne mreže. Dešavalo se da je na jednoj strani ulice mreža Opštinske centrale, a na drugoj firme „Milošević”. Zbog nedostataka na mreži, gamzigradska elektrana prestala je da isporučuje energiju Zaječaru, a svoje kilovat-sate preusmerila je u okolna sela.

S. Roslavcev

Foto: printscreen/youtube

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.