Medicinski horor u Africi: Leševe umrlih od ebole niko ne sme da sklanja s ulica
(Uvodna napomena: Verner Stral je dugogodišnji upravnik jedine dečije bolnice u Fritaunu, prestonici Sijere Leone. Njegov tekst ne prenosimo u celosti, ali ovo je suština njegove dramatične ispovesti.)
Doktor Stral i njegovi saradnici su sedeli u njegovoj kancelariji na jutarnjem sastanku kada su shvatili da se desilo nešto užasno.
Nekoliko dana ranije dečak po imenu Melvin-Vinsent je doveden u bolnicu od strane svog oca, sa simptomima koje ebola deli sa malarijom i tifusom: groznicom, glavoboljom, dijarejom i vrtoglavicom. Na svako njihovo pitanje vezano za ebolu otac je odgovorio “ne”, i uverio ih da dečak boluje od malarije. Čak je i testiranje krvi ukazalo na malariju.
Nije bila malarija. Otac ih je lagao. Saznali su da je dečakova baka, sa kojom je on živeo, upravo umrla od ebole. Bolnica je za afričke standarde odlična, ali za evropske je užasna, i pošto ponekad imaju i 150 dece mnoga moraju da dele krevete sa drugom. Melvin je delio krevet sa još dvoje.
Nakon što su spalili sve što je imalo kontakt sa Melvinom a decu koja su sa njim ležala prebacili u karantin, shvatili su da je šest od osam doktora bilo u kontaktu sa njim, i 25 sestara. Odlučeno je da ih se izoluje.
Onda je usledila katastrofa. Odjednom su svi otišli iz bolnice, a za više od stotinak dece ostali su da se brinu samo glavni lekar opšte prakse, dve pedijatristkinje i on.
Veliki broj dece je morao da se vrati roditeljima, uz ogroman rizik. Ministarstvo zdravlja ove afričke države nije im pomoglo. Medicinsko osoblje je odbilo da se vrati, uplašeno; svi su imali u glavi da je već 30 sestara i četiri doktora u ovoj zemlji preminulo od ebole.
Za sada ne postoje informacije da je neko od doktora i sestara iz bolnice kojom upravlja doktor Stral zaraženo, ali to ne mora ništa da znači, pošto se mnogi nisu javili, a neki su isključili telefone jer ne žele da ih bilo ko ubeđuje da se vrate.
Posledice laži jednog oca i dalje mogu biti užasne i nesagledive.
Doktor Verner Stral kaže da je duboko zabrinut za stanje u Sijeri Leone. Leševi, po njegovim rečima, leže po ulicama i niko ne sme da ih pipne zbog straha od zaraze. Niko više ne sme da ljubi mrtve, što je tamošnji običaj. Policija i vojska patroliraju svuda i vode računa da u javne zgrade niko ne ulazi pre nego što opere ruke. Pijace su ranije obično radile do ponoći a sada se zatvaraju u šest popodne. Motocikli uveče su zabranjeni. Ljudima je rečeno da izbegavaju direktni kontakt sa drugima.
Kako, pita se ovaj doktor, sa dugogodišnjim iskustvom u ovoj zemlji, kada je Fritaun tako zbijen i zgusnut, a gužve na trotoarima i kolovozima toliko velike da je nemoguće izbeći dodir sa drugim ljudima. Sijera Leone, kao uostalom i veći deo Afrike, je tempirana bomba.
Tri nedelje je bio u karantinu u Nemačkoj i očito sam nije zaražen. Pričao je sa mnogim doktorima koji su zainteresovani da odu u Sijeru Leone i da pomognu, ali kaže da razume ako ljudi neće. Ipak, ako niko ne bude hteo, ako niko ne ode, ko će sprečiti ebolu da proguta ceo svet?
Izvor: Telegraf