Šarada ponosa

0

Pogledajte selfi guze koji je uslikala Rospija u inat Raspaloj u hotelu koji je platio Rošavi. OBAVEZNO PROČITAJTE: Kako je reagovala Bakuta na to što njenom momku Penzonjiću zvanična supruga ne želi da da razvod. SRAMOTA: Naš proslavljeni sportista donira izgradnju još jednog manastira što je obeležio prigodnom tetovažom, a supruga bestidnica traži alimentaciju.

Malo karikirani, ali, dragi čitaoci, to su naslovi na koje vi klikćete. Vi, normalni i zdravi građani, velike patriote i vernici, klikćete na ova sranja koja proizvodimo mi zli medijski plaćenici. Dobra vest: pišemo ih zato što vi to tražite. Vi kreirate tržište i proizvodnju. Loša vest: da ste normalni, a propos normalnosti i pravih vrednosti za koje se zalažete, otvarali biste vesti o Oktobarskom salonu i zadužbini Pavla Beljanskog.



Ali, vi znate šta je normalno i prirodno. No, krenimo redom.

Fakat je da smo nepismeni, nezaposleni i isfrustrirani. Da je pola nas u najboljem slučaju najdalje otputovalo do Budimpešte. Da radimo za minimalac, kome se posreći ostatak dobije „na ruke“. Da većina zaposlenih radi „na crno“. Da decu lečimo SMS-ovima. Da svakog meseca, norme radi, žene i devojke bivaju brutalno ubijene u „smrtonosnom zagrljaju“. Da su izgledi za uspešan završetak studija i nalaženju adekvatnog posla ekvivalentni pohodu na Mars.

Hoćemo dalje?

Normalno je da žene stupaju u brak radi egzistiranja. Kao i da muškarci varaju, jer se to podrazumeva. Pa ko ne vara danas? Normalno je da u nedostatku kompetencija podmećemo kolegama i ogovaramo, a sve sa ciljem maskiranja sopstvenih nesposobnosti. Sasvim je zdravo, čak preporučljivo, manipulcijama i lažima, glumljenjem žrtve iznuđivati željeno.

Kad smo već tu, poželjno je busati se u ime patriotizma i vere, čak pozivati Boga lično za advokata i sudiju. Drugima, ne sebi. Taj isti Bog, čije pamflete niste čitali, nigde nije propovedao mržnju, osim po tumačenjima apostola „normalnih“ i „pravednih“ kao vi. Bog je rekao ljubav, na svim jezicima. Bog je rekao da imamo slobodu izbora.

Šta ćemo sa tom slobodom da uradimo, naša je stvar, i po tome će nam biti, tako kaže dragi Bog. No, taj deo niste čuli. Bog je tu da mu se molimo kad „gori pod noktima“ i kad treba da se munjama i gromovima revanšira nekom ko vam je učinio nažao.

Zamislite na tenutak da ste taj Bog (kad vam je um već toliko skučen da ga zamišljate kao osobu). Ne, još bolje. Zamislite da ste učiteljica. I da vam se Ivica žali na Pericu zato što mu je išvrljao radnu svesku i stavio teglu sa fetusom žabe u ranac. Taj izopačeni Perica, samo da znate učiteljice, viri dok se devojčice presvlače za fizičko! Kaznite ga učiteljice! Izbacite ga iz škole! Napišite da je nesposoban za dalje školovanje! Učiteljice! Učiteljice?

Čak i prototip najgrđe učiteljice, klasične noćne more neće ovo uraditi. Zašto? Jer su svi đaci njena deca. Jer bi kažnjavanje Perice (koji se ni po čemu ne razlikuje od ostalih nemirnih dečaka) povuklo i kažnjavanje ostale dece, jer, ako je uvažila Ivičine primedbe, onda mora i od ostale dece.

Tako smo i mi svi deca od Boga. Ne može on da kazni nekog samo što nam se ne dopada ili smatramo da nije normalan, a da zažmuri na naše grehe, nepravde, čak i loše namere koje činimo sakodnevno. Jenostavno, nije fer.

Perica je bezobrazan. Takvih je barem 5-10% dečaka. Pomirite se sas tim. Da li će Perica postati probisvet ili svetska njuška, to takođe nije vaša briga, već, za sada, Peričinih roditelja.

Nećete paradu, nećete propagiranje boleštine, nećete da ta jadna deca u koju se kunete a koja svakodnevno posmatraju nepravdu, loše primere i bivaju zanemarena gledaju „bolesnike“ po ulici…neću ni ja.

I ja smatram da je trošenje budžeta i resursa na paradu razbacivanje. Ja bih te pare namenila za organizovanje izleta i programa za ljude sa posebnim potrebama. Neko bi nahranio gladne kerove, neko decu na Kosovu. Neko bi, pak, uložio u plantažu šljiva i fabriku džema u Blacu, da se napokon privreda decentralizuje. Dobra vest: svako od nas zna šta bi. Loša vest: većina nas nema muda niti volje da se bori za to za šta se zalaže. Tu je caka. A svaka caka ima samo jedno rešenje.

Rospija i Rošava imaju pravo da idu gologuze ulicom a da ih niko ne siluje (ako budete prestali da piljite u njih, one će jednostavno skapirati da im taj fazon više ne prolazi i naći će novi način da privuku pažnju). Supruga bestidnica ima puno pravo da izađe iz lošeg braka sa sve troje dece i započne novu priču. Neka ovdašnja Samanta Džouns takođe ima pravo da menja frajere češće od filtera u pljugi na baterije. Svi oni, smi mi, imamo prava na svoje odluke. Imamo pravo na prava. Elementarna, ljudska.

Osim ako ne činimo nešto što je kažnjivo zakonom, a vi dobro znate šta sve u to spada, pošto ste izučili i ovozemaljski i nebeski pravni sistem.

Pa šta je onda problem?

Problem je isti kao pre 5 000 godina u Staroj Grčkoj (kada je, inače, bilo normalno da svak seksualno opšti sa onim ko ga privlači, bez obzira na pol i status). Oni nisu znali da objasne munje, zvezde i sudbinu, pa su stvorili filozofiju i izmislili sistem bogova. Mi ni to ne umemo, već samo da upiremo prstom i dijagnoziramo bolest i nenormalnosti.

Naš problem je neznanje i skučenost uma, duha i života usled hermetizovanog okruženja. Dodajmo i tome blago centifugiranje mozga na koje smo sami pristali time što brinemo tuđu brigu i rešavamo stvari za koje se ne pitamo, dok kamata za neplaćenu struju raste.

Jednog jutra probudila sam se sa upaljenim i inficiranim okom. Užasan osećaj, još užasniji prizor. Prva reakcija, normalno, idem u bolnicu. Ali, gledaj vraže! S kojom knjižicom? Iako je tadašnji poslodavac, za razliku od mnogih prethodnih, imao nameru da me prijavi za stalno (čime bih ostvarila pravo na zdravstvene usluge u gradu u kom živim), tadašnji stanodavac nije hteo ni da čuje da me prijavi na adresi stanovanja. Objasnila sam mu da mi je to potrebno zbog zaposlenja, i ne daj bože ako zatreba zdravstena knjižica, ma jok! I desilo se upravo najgore. Otišla sam onako natečena na Klinički centar, objasnila zašto nemam knjižicu i shvatila da u tom trenutku zavisim od nečijeg razumevanja i milosti.

Kao ni da nemam prava. Normalan i pošten građanin, sa stabilnim primanjima, nemam prava na stanovanje, lečenje…a to su elementarna ljudska prava, ne?

Tada sam shvatila da je svaka (i u datom trenutku naizgled besmislena) borba zapravo jedan korak napred; od ukidanja ropstva pa do prava glasa za žene. Da mehanizam sata, odnosno sistem, može da funkcioniše tek ako su mu svi zupčanici podmazani i rade.

Zamislite punu kuću stanara, gde jedan jadan sređuje i hendluje sve, a ostali lenstvuju i zvocaju…da bi ta kuća bila pristojna i spremna za goste svako treba da uradi svoj deo posla.

Tako i svako od nas treba da ima neki svoj viši cilj, koji opravdava i za koji se bori, neko da zaliva muškatle, neko da kreči. Podsetila bih vas na Maslovljevu piramidu potreba, Kantovu etiku, Hegelova načela slobode, ali shvatam da niste apsolvirali ni biologiju za 5. osnovne koja direktno pobija većinu vaših stavki o evoluciji, „normalnosti“ i zakonitostima u prirodi. Za početak, proučite prvo to da ne biste pričali „napamet“, prijateljski savet.

P.S. Ne brinite za decu i kako će ono što vide na ulici uticati na njihovu psihu. Već umeju da izguglaju pornografski sadržaj i naučili su sve psovke od vas. No, Perica je kriv za sve, sram ga bilo.

Foto: yayimage

Ostavite komentar

Your email address will not be published.