Razgovor s povodom: Može li cena struje da postane ekonomska, a ne socijalna kategorija

0

Kada EPS dobije pravnu formu privrednog društva i svoju imovinu, za njega će važiti principi tržišnog poslovanja kao i za sve druge privredne subjekte. Prednost EPS-a u odnosu na druge trgovce je u tome što je proizvođač

Nezavisno od toga da li je država vlasnik preduzeća ili ne, za postizanje pozitivnih poslovnih rezultata neophodno je efikasno upravljanje. Praksa pokazuje da je upravljanje javnim preduzećima uglavnom neefikasno, tako da rešenje vidim u njihovoj korporativizaciji. Kada „Elektroprivreda Srbije” dobije pravnu formu privrednog društva i svoju imovinu, za nju će važiti principi tržišnog poslovanja kao i za sve druge privredne subjekte – kaže za naš list prof. dr Sanja Filipović odgovarajući na pitanje šta bi po njenom mišljenju trebalo učiniti da EPS postane profitabilna kompanija.

Vidite li u tome ulogu države kao vlasnika?
Naravno. Vlasnik mora biti dosledan u sprovođenju poslovnih promena što podrazumeva primenu tržišnih principa, bez odlaganja racionalizacije i eliminacije internih generatora gubitaka. Na putu stvaranja jakog tržišnog igrača nezaobilazna je i politika cena. Prosečna cena električne energije od 5,7 evrocenti pokriva troškove za amortizaciju i redovne remonte, ali nije dovoljna za investicije u nove projekte. Uspostavljanjem ekonomske cene struje koja obezbeđuje mogućnost za planiranje investicija, zajedno uz ostvarene uštede, popravlja se slika preduzeća koje će biti u stanju i da se zaduži u cilju izgradnje kapitalno značajnih objekata. Ovaj proces je trebalo odavno sprovesti, jer smo u nekim srećnijim vremenima imali i bolje izglede za zaduživanje.

Premijer Aleksandar Vučić obećava da će iz uprava javnih preduzeća sa mesta menadžera isključiti partijske kadrove i na ta mesta postaviti ljude od struke i sposobnosti. Da li je problem samo u kadrovima ili treba promeniti privredni ambijent i pravila igre?
Upravljanje privredom, a pogotovo preduzećima od strateškog nacionalnog interesa kakav je EPS, nije, niti sme biti poligon za učenje osnovnih menadžerskih veština. Uz to, EPS ima čitav niz specifičnosti i jasno definisana pravila igre na regionalnom tržištu električne energije, tako da su konsekvence za njihovo nepoštovanje rigorozne. Vanredne okolnosti i loše ekonomske prilike ne daju mogućnosti da EPS bude preduzeće za udomljavanje političkih kadrova. EPS moraju voditi ljudi koji su ne samo dokazani menadžeri, već poznaju elektroenergetsku delatnost i karakteristike složenog sistema kakav je EPS.

Može li cena elektrčne energije da postane ekonomska, a ne socijalna kategorija?

Regulisane su cene za usluge prenosa i distribucije i cene po kojima javni snabdevač prodaje električnu energiju domaćinstvima i malim kupcima. Cene po kojima snabdevači prodaju električnu energiju drugim snabdevačima i krajnjim kupcima se slobodno formiraju na tržištu. Problem je što su te regulisane cene ispod tržišnih. Prema procenama iz EPS-a, zbog netržišne cene električne energije, izgubljeno je oko šest milijardi evra za poslednjih osam godina. Pored propuštenog prihoda po osnovu politike depresiranih cena električne energije, imamo i čitav niz indirektnih efekata. Zbog niske cene električna energija se neracionalno troši, tako da imamo specifičnu potrošnju električne energije koja je na nivou razvijenih evropskih zemalja, dok nam je BDP po stanovniku, per capita posmatrano, po kupovnoj moći tek na nivou trećine proseka EU.

Bile su poplave. Velike su štete. Čime ih sanirati?
Ne mogu se cenom eliminisati vremenske nepogode. Tome služi osiguranje opreme i sagledavanje i raspoloživost sredstava za predupređenje takvih slučajeva prilikom izgradnje objekata. U toku su procene štete od nedavnih poplava, kao i izrada novih investicionih planova. Izvesno je da će najveći deo doniranih sredstava biti upućen u energetski sektor, ali to neće biti dovoljno.

Transformacija EPS-a se stalno odlaže za neka bolja i bogatija vremena. Ima li volje da se zagrize ta „kisela jabuka”?

Reorganizacija EPS je najavljivana i odlagana. Nema više vremena za čekanje jer, u suprotnom, bolja vremena nikada neće stići. Naravno da se stvari ne mogu rešavati preko noći. Činjenica da u EPS–u platu prima oko 36.000 ljudi govori o njegovom značaju za socijalni mir u zemlji, pogotovo u situaciji kada ostatak privrede ne radi. Naravno da treba napraviti racionalizaciju, ali tako da se poveća broj proizvodnih radnika, jer za pojedinim zanimanjima postoji tražnja. Nedostaju rudari, bageristi, monteri i drugi radnici u proizvodnji, dok administracije ima previše. Ovih dana je u medijima izašla i informacija koliko iznose prosečne plate u EPS-u, ali isto tako treba imati u vidu i specifične uslove rada i činjenicu da su na pojedinim radnim mestima radnici izloženi opasnosti. Nezahvalno je porediti broj radnika u EPS-u sa nekim drugim energetskim kompanijama, jer takve analize moraju uzeti u obzir čitav niz faktora kao što su struktura proizvodnje, tehnologije koje se koriste, da li su uključeni i rudnici…

Šta po vašem mišljenju valja prvo učiniti? Je li izlazak na berzu sa akcijama međukorak?

Izlazak kompanije na berzu podrazumeva završen proces korporativizacije. Neophodno je ispuniti čitav niz preduslova koji se ne odnosi samo na adekvatnu formu, nego treba i suštinski ojačati EPS. U uslovima niske cene električne energije i trenutne pozicije EPS-a, cena akcija bi bila niska, što bi investitorima i odgovaralo. A onda bi sproveli sve one mere koje se odnose na rast cene i redukovanje troškova, ne vodeći računa o direktnim posledicama, jer privatnom investitoru je cilj, pre svega, profit. U talasu liberalizacije i privatizacije, mnogo je primera ulaska privatnih investitora koji su samo ispumpali profit iz zemlje dok je sigurnost i bezbednost snabdevanja marginalizovana. U zemljama okruženja imamo pokušaje ponovne nacionalizacije elektroprivrede. Mislim da predstoji još mnogo posla unutar kompanije, pre nego što bi se uopšte i razmišljalo o eventualnom izlasku na berzu.

EPS je izašao na tržište visokog i srednjeg napona, a od iduće godine tržište se potpuno otvara. Da li je EPS ovakav kakav jeste spreman za buduću tržišnu utakmicu?
Tržište će od 1. januara 2015. godine biti potencijalno 100 odsto otvoreno. Domaćinstva i mali kupci mogu izaći na tržište, ali i ne moraju. Za sada je mali broj kupaca koji ima tržišno iskustvo, i to su uglavnom strane kompanije. Registrovano je oko 70 licenciranih snabdevača, ali je mali broj njih aktivan i konkurentan u odnosu na ponudu EPS-a. Prednost EPS-a u odnosu na druge trgovce je u tome što je proizvođač. Uvođenje tržišnih principa u poslovanje EPS-a je preduslov da se održi na konkurentnom tržištu. Kolega dr Gordan Tanić iz Agencije za energetiku i ja smo napisali knjigu o prednostima, ali i zamkama liberalizacije tržišta električne energije. Elektroprivreda kao delatnost je u poslednje dve decenije doživela krupne promene. Međutim, primena koncepta liberalizacije i uvođenja konkurencije putem privatizacije proizvodnje i distribucije, u praksi nije uvek bila uspešna, niti je neizbežno dovela do očekivanih rezultata. Niko ne može više brinuti o našim nacionalnim interesima od nas samih. Zato se nadam da će svest odgovornih pojedinaca i podrška države biti dovoljno snažne da se učini sve da EPS postane motor srpske privrede.

S druge strane, imamo problem energetski ugroženog stanovništva koje nije u stanju da obezbedi minimum energije za egzistencijalne uslove. Od prošle godine je počela primena mehanizma za zaštitu energetski ugroženih potrošača. Prema procenama Ministarstva za rad, u Srbiji ima oko 300.000 ugroženih potrošača, ali je u 2013. godini status energetski zaštićenog kupca steklo tek 66.221 domaćinstvo. U perspektivi bi trebalo povećati obuhvat socijalno ugroženih, paralelno sa povećanjem regulisanih cena. Viša cena električne energije obezbediće veći prihod od profita u budžet, koji će biti izvor za finansiranje zaštite ugroženih. Zato je neophodno od EPS-a stvoriti jako, stabilno i profitabilno preduzeće jer ćemo samo u ciklusu promena biti u situaciji da obezbedimo podršku energetski ugroženim potrošačima.
P. S. K.

Zajednički problem
EPS, ili bolje reći Srbija, već dve i po decenije nije podigao nijednu „fabriku” struje. Čiji je to problem – kompanije ili „gazde”? Period intenzivne izgradnje proizvodnih kapaciteta sada je daleko iza nas. Tokom devedesetih smo imali iscrpljivanje resursa, da bi od 2000. nastupio period revitalizacija, ali bez investicija u nove pogone. Nedostatak investicija u nove proizvodne kapacitete neizostavno dovodi u pitanje energetsku bezbednost. Vanredne okolnosti postavile su ovo pitanje na listu nacionalnih prioriteta. Na kraju, ispostavlja se da je to problem svih nas.
Prostor za racionalizaciju
Od ukupne proizvodnje električne energije čak 60 odsto potroše domaćinstva. Nema je čak ni leti dovoljno. Industrija je daleko od onih učinaka iz 1989. Šta bismo radili ako kojim čudom krene privredni rast? Mali broj evropskih zemalja ima elektroenergetsku nezavisnost. Smisao EU direktiva je uspostavljanje evropskog tržišta na kome se slobodno trguje električnom energijom, pa tako i u slučaju da krene industrija, ona će morati da nađe snabdevača koji će joj obezbediti električnu energiju. To ne mora da bude EPS, jer električna energija može i da se uvozi. Domaćinstva dominiraju u strukturi potrošnje već dugi niz godina, a postoji ogroman prostor za racionalizaciju njihove potrošnje. Veliki problem predstavlja to što se električna energija zbog niske cene koristi za grejanje. Za rešenje tog problema neophodno je razviti sistem daljinskog grejanja, odnosno podstaći alternativne izvore grejanja i unapređenja energetske efikasnosti.

Foto: yayimages.com/ilustracija

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.