Lane Gutović kakvog niste znali: Prvu ljubav sam pogodio u oko i dobio batine od učiteljice!

Milan Gutović je obeležio moje detinjstvo, dodao mu mnogo boje i oslobodio maštu koju su sive devedesete pritiskale. Tako je prilika za ovaj intervju u meni probudila to dete koje je sjajnih očiju upijalo svaki njegov gest i reč.

Moram priznati da me nije razočarao, sve što je imao da kaže, podržava onu sliku koju sam oduvek imala o ovom divnom čoveku i velikom umetniku.

Kada zakoračite u sećanje, koja je prva slika koja izroni iz vašeg detinjstva i zašto?

Uz to što mi je bila prva slika koje se sećam, ova slika mi je i sada prijatna kao nekada. To je slika praznog školskog dvorišta.

Moji roditelji su bili prosvetni radnici, a stanovi prosvetnih radnika bili su u okviru školskog dvorišta, samo u odvojenoj zgradi. Dok je trajala školska godina dvorište je bilo puno dece, ali u vreme raspusta je bilo potpuno pusto. Voleo sam raspust jer mi je tada taj veliki prostor bio na raspolaganju, pa sam mogao bez podsmeha okoline da maštam na glas.

A kada pogledate ispred sebe, oko sebe, čini li vam se da je odrastanje u neka (dobra stara) vremena bilo jednostavnije i lakše ili je upravo suprotno?

Kao što se u klimi našeg podneblja negde izgubilo proleće pa iz zime odmah upadnemo u leto, tako se odrastanje naše dece negde izgubilo, pa deca sa prvim trunkama svesti postaju matori i sa brigama. Svet se izmenio od vremena moga detinjstva toliko da ga ponekad teško prepoznam. Ukoliko se ovo zove napredak, onda je pirsing u obrvi ukras, a naduvane usne lepe.

Šta je to bojilo vaše detinjstvo, odrastanje... Igra, škola, beskonačno čitanje, bioskopi... A šta mu je oduzimalo boju?

Boju detinjstvu uvek daju igre. Izgleda da mi se uvek prepuno dvorište dece smučilo, pa sam dobio neku autističnu crtu. Voleo sam da se igram sam. U igri sam uvek bio odrastao i rešavao zadatke junaka iz literature: dobijao kosovski boj, jurišao bombama na bunkere i slično.

U Kosovskom boju sam naređivao juriš, i drao se onako i onoliko jako kako je po mome mišljenju morao da se dere junak.

U jurišima na bunkere sam takođe igrao junaka, ali sam igrao i bombu, pa sam se, uz dernjavu dostojnu narodnog heroja, dernjao i kao bomba kada eksplodira.

Boju ovim igrama, a i detinjstvu su oduzimali voajeri koji su ove moje igre, gledali iz prikrajka i smejali mi se. Ukratko svi koji su me prekidali.

Kada u čoveku počinje da raste „odraslost“, a nestaje dete? (ako je takva alhemijska reakcija duše moguća)

Kako je kod drugih ne znam, ali se sećam kako je to bilo kod mene. Počeo sam da budem odgovoran. To mi je reklo da je svet mašte počeo da ustupa mesto realnim ciljevima. I u fizičkom smislu sam beležio promene koje me nisu radovale. Rasli su mi brkovi i počeo sam da primećujem drugi pol. Do danas nisam prestao da osećam tu “odraslost”. Još mi rastu brkovi i još primećujem drugi pol.

Koja faza, možda bolje rečeno koji naziv zemlje u kojoj smo rođeni je bio vezan za period koji možete nazvati dobrim...

Da ste ovo pitanje postavili američkom Indijancu on bi bez mnogo razmišljanja rekao da je “dobar” period bilo vreme pre dolaska belaca.

Srbi nemaju periode koje mogu da nazovu “dobrim”. Ono što se kod nas naziva “dobrim” je samo manje loša faza od predhodnog još lošijeg perioda. Lako je Indijancima. Njih su satarili samo beli. Nas su ubijali svi iz poznatog spektra boja: I beli, i crveni, i crni, i žuti, i obrijani i bradati, i sa dugim kosama, i oni sa obrijanim glavama… Ne umem da odgovorim na ovo pitanje jer nisam Indijanac.

Kada ste se osmelili da sebi priznate zaljubljenost, onu prvu, dečju i sećate li se nje, očiju, smeha?

Prva ljubav mi se zvala Ljubinka. To sam otkrio jer mi se u maštanjima koje sam već opisivao, počela da se upliće i Ljubinka koju sam od nečega spasavao, ili mi se divila na herojstvu. To je bila prva realna žena koja je ušla u moj svet mašte. Do tada su ženske osobe u mojim maštanjima bile samo simboli…blede figure majki i slično.

Što se “očiju” tiče… ne sećam se, ali se sećam samo jednog Ljubinkinog oka. Nisam umeo da joj otkrijem ljubav na drugi način sem da je gađam grudvom. Pogodio sam je u oko i dobio batine od učiteljice. Tek sada, zahvaljujući Vama, otkrivam da su mi od samog početka u ljubavi bile neophodne dve žene. Učiteljica i Ljubinka.

Da li nam vreme zaista briše uspomene ili samo postajemo umorni jer mnogo ružnog dnevnog otera lepa sećanja, a onda zaboravljamo...

Život se sastoji od trenutaka koji se pamte. Mi te trenutke nazivamo uspomenama. Onako kako život razlažemo na trenutke, tako sliku razlažemo na tačke, a vreme na sate i minute. Uspomena je kao gong koji označi da je neko vreme prošlo. U mojoj ličnoj karti ubeleženi su datumi koji ništa ne govore. Nju često zaboravim da ponesem, ali moja prava lična karta je sastavljena od uspomena. Nju nikada nisam zaboravio.

Dok ste rasli i još niste porasli, ko vam je usadio ideju o glumi?

Niko. Gluma se nikada nije ni pominjala. Učio sam škole koje nisu ni na koji način srodne sa bilo kojom od poznatih umetnosti. Moja sestra je “kriva” za to. Insistirala je da se prijavim na akademiju. Tako sam ja postao neostvareni tehničar, a moja sestra uspešna pozorišna babica.

A da niste glumac, da li biste bili...?

Kada je neko glumac on je sve! Ovaj poziv dozvoljava da sve bude isto kao u mojim igrama iz detinjstva. Čak mogu, dok se igram, i da se derem, kao kada sam bio mali, ali je ipak nešto drugačije; Sada mi dok se igram ne smetaju voajeri čak i kada se smeju.

Mnogi su još u mladosti otišli iz zemje sa mnogo imena a koja se zove naša, vi ste ostali, zašto?

Znam da se tamo živi udobnije i da se zarađuje više. Znam da je društvo u Srbiji napravljeno po kastinskom uređenju Indije, samo naopačke. Oni koji bi po svim vekovnim pravilima trebalo da pripadnu najnižoj kasti ŠUNDRI, došli su na vlast, a BRAMANI su se našli na dnu. Zato mi snažno napredujemo , ne u visinu gde bi bramani, kao najbliži Bogu trebalo da budu, već na dole prema bramanima gde smo ih smestili, tj u propast. Sve znam ali meni ne vredi govoriti.. Eto zašto.

Postoje li još mesta u Beogradu koja imaju taj šmek prošlih vremena, ali koja ne mirišu na kamfor, izvetrelu lavandu... A da je u njima gušt popiti piće i ćutati sa prijateljima?

Ima. Samo na takva nepopularna i démodé mesta I odlazim.

Jeste li i kao dete voleli da pecate ili je tada hobi bio neki sasvim drugačiji izbor?

Nagon za lovom je u svakom čoveku, a mislim da je najbezbolniji za okolinu pecanje.

copyright Nadlanu